И шта сад?

Нема везе, као,демократија? Слобода говора, шта? Право на другачије мишљење?

Јел постоји, бре, неки тужилац у овој земљи,мајку му? Неки судови? Хоће ли неко да заврши у затвору више? Има ли неко тело, које се бави штампаним медијима? Осим ДБ-а, наравно. Како ово није одмах повучено? Где је реакција Владе на овакве ствари?

Окупљање праведника

Истеривачице,
дошао ред да се окупимо у фулу, дакле МЦ не смеш д'испалиш.
Ја предлажем петак вече код мене или Долфие, мада најбоље код Систа Луза аген :)
Ви дајте предлоге за тајп оф ивент & врсту алкохола, а ја ћу да одлучим.

Бтв, пријавих нас на Јунајтед блогерс оф Сити Магазин нашег пријатеља Ајвана Бевца.Адреса је њњњ.цитумагазине.рс, а јузернејм & пасворд,који нам ИБ смислише, биће вам прослеђен мејлом.

Ћи ведиамо престо !

Leva ruka, desni dzep ili Milorad gde mu mesto nije

Da parafraziram naslov jednog bisera novije srpske filmske produkcije:
Who the Fuck is Milorad Blagojevic?!

E ako vam to do sad nekim cudom nije poznato - doticni M.B. (na slici) je cudni covek srpskog porekla (od oca Radisava i majke Mile Govedarice) koji se u poslednjih nedelju dana ne skida sa naslovnih stranica Americkih novina, a o kome se po koj redak provukao i u nasoj stampi.

Milorad, zvani Rod, je doskora bio poznat samo kao guverner drzave Ilinoi, i to najnepopularniji guverner u istoriji SAD, ciji je rejting odobravanja bio citavih 13%(manji nego Dik Cejniju!) dok je samo 4% glasackog tela smatralo da dobro radi svoj posao. Medjutim, od pre nekoliko meseci Milorad se nasao u sredistu federalne istrage koja se bavila teskom korupcijom na najvisim nivoima u srcu i-ovako-i-onako problematicne drzave.

Slucaj je kulminirao pre nekoliko dana kada je nesretnog Milorada uhapsio FBI i to zato sto je (i sad dolazi komplikovani deo) pokusao da istrguje upraznjeno senatorsko mesto novoizabranog predsednika Baraka Obame.

Naime, po nekom zakonu u SAD, ako senator postane predsednik ili podnese ostavku ili iz nekog drugog razloga ne moze da nastavi da obavlja svoju duznost, guverner imenuje coveka koji ce obavljati njegovu funkciju do isteka mandata tj do novih izbora.

I tako je, i ovako i onako korumpirani Milorad resio da ugrabi priliku da dodatno omrsti brk. I nije Miki samo hteo da mesto ustupi nekome ko bi njemu bio ugodan, od koga bi trazio neku protivuslugu ili cak, u nekom zamracenom kutku cikaskog lokala mozda i koju neoporezovanu hiljadarku, o, ne, Milorad se bacio na svoj telefonski imenik pa krenuo da sa kucnog telefona zivka sve redom, trazeci za sebe da postane Drzavni sekretar za zdravstvo, Sekretar za energiju ili ambassador, pa kad to nije proslo moljakao je neki sindikat da ga zaposli. A onda je pokusao da zaposli i svoju zenu. Sve ga lepo imaju na traci, kako psuje, preti i ucenjuje.

I sad sta je to nama bitno?

1. Ipak je Milorad sto'no kazu nas covek. I kad god se srbenda u belom svetu obruka, meni nesto dodje muka. Kao kad Djokovic pobedi pa se radujemo. Iracionalno, al jebiga. Narocito ako pogledate klip Blagojeviceve inaguracije u kome se kune u majku i oca (Radisava i Milu) kako ce da bude posten i nece da krade!

http://www.youtube.com/watch?v=g7EWHL7WsTI

2. zbog sizofreno toplo-hladnog odnosa Srba i nove Bele kuce. Prvo smo se radovali sto je Milorad jedan od prvih podrzao Obamu, onda smo se smorili sto je Bajden kandidat za podpredsednika, onda se opet poradovasmo kad je Ram Emanuel izabran za sefa kabineta, pa se smorismo kad je Hilari postala Drzavni sekretar, i, sad, opet, da se krug zatvori, eto Obame kako se zgrazava nam Blagojevicem i distancira se iz sve snage. Ako je postojala neka sansa da su Obami srbi bili simpaticni - do sad smo mu se vala smucili.



p.s. - jos samo fali da Mikiju tamo u nasoj ambasadi po uhodanom receptu izdaju laznu putnu ispravu pa da ga mi ovde primimo kako dolikuje kad se vec nije proslavio u diaspori: u matici je makar uvek bilo plodno tle za te korumpirane.

Mlad, lep i pametan

Evo, ako vas je ikad zanimalo (a i ako nije) ko je pisao sada vec legendarne Obama govore (ukljucujuci i onaj ciji je deo objavljen na Isterivacima), ko ce mu biti chief speechwriter u beloj kuci i, konsekventno, pisati Inagural (govor za inaguraciju), State of the Union-e i sve ostale vazne govore...
u pitanju je izvesni Jon Favreau (na slici levo), momak od svojih 27 godina!!!
Poceo kod Johna Kerryja, Axselrod (campaign manager) ga preporucio Obami.
Favreu nije ni u kakvoj rodbinskoj vezi sa svojim imenjakom, glumcem John Favreu-om (velikim carom iz legendarnog filma Swingers), a trenutno je akter afere koja se potegla oko toga sto je na nekoj zurci drpio kartonsku Hilari za sisu (na slici).

Fin mladic, nema sta!

I nasa je lepa!

Evo izvesna nasa sabraca uradise nesto postovanja vredno!
Evo, daklem, linka za sajt Nacionalne turisticke organizacije Srbije:



http://www.serbia.travel/

vrlo lepo, pregledno, pismeno i, sve u svemu, da pozelis da si Francuz pa da dodjes u Srbiju k'o tursita.

Uzivajte!

Not everybody loves Reymond

Pazite, šovinizam u sitkomima je česta i nekako uobičajena pojava,skoro pa usađena u temelje žanra, ali u ELR, koji se čini mi se neprestano prikazuje na faking TV Avala sa faking nacionalnom frekvencijom, stvar je ipak otišla dovraga. Mrzi me sad da objašnjavam šta i kako, sve je valjda više than očigledno, zanima me samo zašto nema nikoga ko bi to zabranio ili bar tako nešto predložio? U toj seriji se nedvosmisleno propagira podanički odnos žene u pater familias porodici i to ne bi smelo da se prikazuje.Tačka, kraj.Ili bar deca da ga gledaju. Šta je to tako jebeno strašno da neke stvari uzmeš i zabraniš? Buhu, narušio si demokratiju, šta? Zašto u RRA ne sede neki ozbiljni ljudi, koji bi se bavali time, nego na svu muku, tamo još ima i neki pop!?,koji valjda brine o moralu, šta li. Mislim, znam da je malo utopistički u zemlji u kojoj su Kursadžije (u kojima se jebe majka po nacionalnoj osnovi onoliko) najpopularnija TV emisija, a Kurir najprodavanija novina,tražiti da se zabrani Rejmond, ali kako sam se od ovih koliko god mogu 'izolovao', kao starog feministu, ova jebena serija me je baš iznervirala. Uostalom, kad krene, ako ikada, 'sablja' u medijima, treba sve da obuhvati, ne da se neka govna provuku.

Zene na Blic

Vrlo kratko:

zasto se u Blicu (informativnoj dnevnoj novini, znaci nije u pitanju "nasa krmaca") koju verovatno citaju zene isto koliko i muskarci, nalaze pornografske fotke golih zena?






koja je strategija iza te odluke?

sta to govorili ili zeli da kaze o citaocima Blica?

i da li je to, sve u svemu, u redu?



...

Vojna intervencija Srbije u Hrvatskoj-Zaštita Srba, genocid ili pljačkaški pohod?

Kao što vidite, isterivačice, nakon što se Međunarodni sud pravde u Hagu tesnom većinom samoproglasio nadležnim povodom tužbe Hrvatske protiv Srbije za genocid (i to tačno na godišnjicu pada Vukovara), ponovo dođe red na Hrvate da ih mrzimo. I dok onaj-ja ne volim da vređam, ali čovek, koji je u najmanju ruku sramota za poziciju na kojoj je-Vuk Jeremić najavljuje kontratužbu, a Tadić u svojim naletima besomučnog lupetanja traži da se Hrvatska izvine Srbiji (pazite, ne Srbima u Hrvatskoj, nego direktno Srbiji !?) i kuka što se tamo na utakmicama i dalje peva Ubij, Srbina!, a što se ovde peva o klanju, silovanju dece i salati uz hrvatsko meso,a povremeno malo i pripali ambasada nema veze- jedan od gotivnijih političara sa ovih prostora & lider Samostalnih Srba demokrata u Hrvatskoj Milorad Pupovac predlaže da se formira Savet za pomirenje dve zemlje. Btw, već neko vreme pratim aktivnosti tog Pupovca i mislim da je potpuni car, a ova njegova inicijativa je (bar da ja znam) prva te vrste na teritoriji postwar SFRJ, što bi je, ako se jednog dana i ostvari,moglo učiniti istorijskom. A pogotovo ako sa sobom povuče i formiranje sličnih saveta vezanih za Bosnu i Kosovo. Mislim da su takve stvari veoma važne i da bi osim pomirenja i plana zajedničkog razvoja u budućnosti, mogle (i morale) značajno da pomognu i da se konačno jasno odredimo prema prošlosti. Jer mi se ni prema čemu iz novije, a bogami ni starije istorije, pa ni prema 12. martu (o njemu pogotovo) nismo jasno odredili. To se lepo vidi na primeru rata u Hrvatskoj. Da sad pitamo 10 slučajno izabranih građana Srbije o čemu se tamo zapravo radilo, dobili bismo bar 6-7 različitih odgovora & tumačenja. U Hrvatskoj pak dominira stav da je u pitanju bila agresija Srbije, ali već pitanje genocida, pogotovo kod intelektualnijeg i nacionalno neostrašćenijeg sveta izaziva priličnu sumnju. A tek pitanje Oluje. Elem, dok Šaper ne proceni da je Tadić dovoljno insistirao na tome kako je veliki nacionalista, pa da bi mu učestvovanje u formiranju ovakvog saveta više donelo nego uzelo glasova, evo šta ja mislim na temu.

Prvo, naravno, mislim da ni do kakvog rata nije moralo da dođe. I da nikakvi zli dusi iz prošlosti nisu izazvali rat, već isključivo zlikovci, koji su na njima insistirali zarad sopstvenih ciljeva-love i vlasti. Da je Srbija,kao Rusija ili Češka, od početka bila spremna da prihvati nezavisnost svih republika u njihovim administratrivnim granicama, pa samim tim i Hrvatske, i da se odmah okrenula ka stvaranju ekonomskog saveza, zajednice nezavisnih država ili bilo čega takvog, rata, duboko sam ubeđen, ne bi ni bilo. (kao što ga nije bilo u bivšem SSSR, a tamo je bilo još više zlih duhova, takođe iz II svetskog rata, a bogami i kasnije i ranije)Dakle, krivica za izbijanje rata nikako nije podjednaka, već je u ogromnom procentu na našoj strani.

Ako bi,međutim, uprkos svemu tome, u Hrvatskoj,posle proglašenja nezavisnosti, ipak nastao progon Srba, a ja sam siguran da ne bi, bar ne u nekim ozbiljnijim razmerama, a hrtvatska vlada se protiv toga ne bi adekvatno borila, Srbija bi, nakon što 'iscrpi diplomatska sredstva', imala pravo da vojno interveniše da zaštiti progonjene Srbe, ali samo i isključivo u tom cilju. Odmah po zauzimanju pozicija u Hrvatskoj, morala bi da pozove međunardnu mirovnu misiju, posle čijeg dolaska bi se momentalno povukla i insistirala na usvajanju mirovnog plana, koji bi zaštitio Srbe u Hrvatskoj.

Srbija to sve nije uradila, a plan Z4, koji je u potpunosti garantovao Srbima sigurnost (imali bi svoju policiju, dakle nikakvog daljeg maltretiranja ne bi moglo da bude) je glatko odbijen, a naše raznorazne snage nastavile su da divljaju i pljačkaju sve do avgusta 1995, kad su se odjednom povukle, ostavljajući nesrećne ljude, koje su navodno išli da brane, na milost i nemilost hrvatskoj vojsci.Nekoliko dana kasnije su im zabranile ulazak u Srbiju, da bi na kraju veliku većinu u kolonama i pod policijskom pratnjom sproveli na Kosovo.

Tako da teško može da se kaže da je Srbija intervenisala u Hrvatskoj da bi bilo koga zaštitila, već je pod tim izgovorom, izvršila klasičan pljačkaški i divljački pohod u organizaciji pre svega DB-a. Otud i ne čudi toliki broj kriminalaca, koji su išli tamo, a koji znamo za koga su radili svi do jednog. Deo opljačkane love je korišćen za kupovinu socijalnog mira u Srbiji, a deo je išao u privatne džepove i predstavlja prvu akumulaciju kapitala nekih danas velikih biznismena. Pritom je počinjeno mnogo ratnih zločina, ali ipak teško da bi se moglo govoriti o genocidu. Cilj je bila pre svega lova, a ne smišljeno istrebljivanje Hrvata,a i broj žrtava, kao što kaže hrvatski advokat Nubilo,ma kako to ružno zvučalo, na svu sreću nije toliki da bi se moglo očekivati da se pred sudom okvalifikuje kao genocid.

Dakle,po meni, cilj srpske agresije nije bio ni da se zaštite Srbi, niti da se istrebe Hrvati, niti da se na neki duži rok okupiraju ili prisajedine Srbiji delovi Hrvatske, već da se pljačka dokle god može i onda da se zapali. I to je ono što je Srbija i uradila i sa tim, uz naravno strašne zločine, moramo da se suočimo.

Sa druge strane, Hrvatska je, tokom rata,takođe činila mnogo zločina, a pogotovo tokom akcija Bljesak i Oluja, tokom kojih je počinjen i onaj najveći-etničko čišćenje, sa kojim će građani Hrvatske morati da se suoče,pogotovo kad, a zaista se nadam da hoće, bar vojni vinovci tog monstruoznog čina budu osuđeni u Hagu. Genocida, opet, teško da je bilo iz istih razloga.

Časlav na jutjubu

Za sve vas koji ne vidoste Časlava, možete da pogledate prvih nekoliko minuta sa jutjuba na novoformiranim Isterivačkim klipovima. Drugu polovinu izgleda nisu postovali još uvek.

Btw, mnogo mi se dopada poslednja replika u ovom delu: 'A gde su tebe premestili? Samo da nije magacin. Čujem da su debelog Simu sa bolesnom kičmom...'

Elem, odlučio sam se i ja da postujem neke svoje i naše filmiće i krenuh od Man Power-a, ali ima problem sa zvukom, tačnije ne čuje se voice over, što filmu poprilično oduzima smisao, pa sam se malko smorio :( , ali postovaću uskoro još neke stvari. Hehehe A sve će se pojaviti na klipovima....

AMERICAN IDOL ili Barak Obama, je-dan je Barak Obama, Barak Obaaaaaama...

Barak Obama je 44. predsednik SAD.

Sigurna sam da cemo imati jos postova na ovu temu, ali za sada, evo odlomka njegovog pobednickog govora u Cikagu. Uzivajte.







This election had many firsts and many stories that will be told for generations. But one that's on my mind tonight is about a woman who cast her ballot in Atlanta. She's a lot like the millions of others who stood in line to make their voice heard in this election, except for one thing: Ann Nixon Cooper is 106 years old.

She was born just a generation past slavery; a time when there were no cars on the road or planes in the sky; when someone like her couldn't vote for two reasons — because she was a woman and because of the color of her skin.

And tonight, I think about all that she's seen throughout her century in America — the heartache and the hope; the struggle and the progress; the times we were told that we can't and the people who pressed on with that American creed: Yes, we can.

At a time when women's voices were silenced and their hopes dismissed, she lived to see them stand up and speak out and reach for the ballot. Yes, we can.

When there was despair in the Dust Bowl and depression across the land, she saw a nation conquer fear itself with a New Deal, new jobs and a new sense of common purpose. Yes, we can.

When the bombs fell on our harbor and tyranny threatened the world, she was there to witness a generation rise to greatness and a democracy was saved. Yes, we can.

She was there for the buses in Montgomery, the hoses in Birmingham, a bridge in Selma and a preacher from Atlanta who told a people that "We Shall Overcome." Yes, we can.

A man touched down on the moon, a wall came down in Berlin, a world was connected by our own science and imagination. And this year, in this election, she touched her finger to a screen and cast her vote, because after 106 years in America, through the best of times and the darkest of hours, she knows how America can change. Yes, we can.

America, we have come so far. We have seen so much. But there is so much more to do. So tonight, let us ask ourselves: If our children should live to see the next century; if my daughters should be so lucky to live as long as Ann Nixon Cooper, what change will they see? What progress will we have made?

This is our chance to answer that call. This is our moment. This is our time — to put our people back to work and open doors of opportunity for our kids; to restore prosperity and promote the cause of peace; to reclaim the American Dream and reaffirm that fundamental truth that out of many, we are one; that while we breathe, we hope, and where we are met with cynicism, and doubt, and those who tell us that we can't, we will respond with that timeless creed that sums up the spirit of a people: Yes, we can.

Thank you, God bless you, and may God bless the United States of America.

Антонић и деца

Налетох пре пар дана на онлајн страници Политике на текст већ помало заборављене Коштуничине (читај ДБ-овске) перјанице и наци-гласноговорника Слободана Антонића, тзв. политичког аналитичара, шта год то јебено значило.На страну то ко је тај човек уопште и зашто има своју колумну у 'најстаријем дневном листу на Балкану'- Политика се ионако никада званично није извинила за сво зло које је сејала током деведесетих, а и пре тога,а богами и после, због чега ју је одавно требало забранити-Те, у том светлу, један Антонић више или мање не чини разлику.
Елем, иако сам се нажалост наслушао грозних ствари од тог човека, овај текст ми је био посебно занимљив. У њему он протесно реагује на некакву акцију извесне Ен-Џи-О, наравно, 'Беосупорт', у којој је шесторо ученика предало захтев да се законом забрани физичко кажњавање деце. Он тврди да је ова акција била прилично медијски пропраћена, ал' ја се не сећам да сам чуо нити за њу,нити за Беосупорт, а прилично редовно пратим поготово 'проамеричке' медије. Даље се, наравно,скандализује на целу ствар, тврдећи како се родитељима не сме забранити да бију децу, јер то је пре свега у дечијем интересу. Има, додуше, оних који претерују у батинању и он то, наравно, не подржава, али му много више смета то што безрезервно прихватамо све што долази са тог проклетог запада. Све у свему, он олако прелази преко проблема насиља у породици и одмах реагује на најмањи наговештај да би се можда могла успоставити 'она друга крајност', која већ постоји у неким изопаченим земљама запада, а коју он назива ни мање ни више него-тоталитаризам !? Наравно, не помиње које су то државе, нити како изгледа живот у њима од како је уведено тоталитарно друштво-Јел'настала нека страховлада? Јел'банде нетучене деце иду унаоколо и руше, пале, силују, док им родитељи труну по затворима? Шта се то тамо дођавла десило, а чега ми овде треба толико да се плашимо?
А мене у целој ствари занима шта је то што њега наводи да тако реагује. Јасно ми је шта га (да не кажем и ко) наводи да пљује по Чеди, Биљани, Ђинђићу, понекад и Тадићу, Клинтону, Америци, ЕУ. Али, како може да ћути на преко милион жртава породичног насиља у Србији, а реагује на акцију шесторо ученика из јебеног Беосупорта,шта год то било!? Како може да као седи и чита новине и баш га брига за све оне грозоте из црне хронике и не запита се шта је њима узрок, а ово га потресе? Да ли је уопште свестан какве последице батинање оставља на психу деце, а касније и друштво. Јел' има икакву идеју какви се поремаћији из тога рађају? Па, јел'Аркан постао убица због свог генетског склопа или зато што га је ћале, како сам каже, буквално бацао о под? Како то не региструје као главни проблем,можда и највећи у нашем друштву, а онда ако има неке примедбе на решавање проблема, океј. Ако мисли да не треба да закон буде драконски или да не не треба баш свако пљускање по гузи да се кажњава,шта ти ја знам, све је то у реду. Мада,опет, ко је уопште он, да се по овом питању изјашњава у новинама, ал ајде, као што већ рекох, то на страну.
Дакле, где лежи разлог за изопачену селекцију ствари, на које (не)реагује, а које су тако очигледне? Јел' у страху од непознатог? Јел' у патолошкој мржњи према Америци и свему што долази са запада, осим ако нису мерцедес и БМВ? Опет, шта је узрок те мржње? Јел' у питању нека притајена агресија? Вот а фак?

Бечки дани-пет година 2

Ево и још малко слика, а предлажем и неко окупљање уз алкохол и Данце.

Бечки дани-5 година има

Драге Истеривачице, осим годишњице блога, стигла нам је и петогодишњица првог (и за сада јединог) јавног приказивања најкултнијег српског кратког играног филма свих времена-непоновљивих Бечких дана, алиас Ослобођене. Као потпуно савршенство филмског израза Чкибе Данци су остали несхваћени од разноразних селекционих комисија,а једино је непристрасна публика Фестивала студентског филма знала да препозна њихов прави квалитет. Ипак, не сумњам да ће доћи дан када ће Данци доживети ренесансу, а до тада ево мало слика из филма, као и дијалог листе култне сцене у атељеу. Уживајте !


АНРДИЈА: Нисам те чуо кад си ушла.
ДАНИЦА: Јесу ли све ове куће београдске?
АНДРИЈА: Ови наши овде хоће да им сликам њихове родне крајеве, ал' успем и Београд ту и тамо некоме да продам.
ДАНИЦА: Толике године се бавим уметношћу, а никад нисам умела ни кућу да нацртам.
АНДРИЈА: Лако је, дођи.

I kreće čoček...

Rezultati konačno

Drage isterivačice, ono što smo znali već više od mesec dana, konačno je i objavljeno na sajtu, a evo i saopštenja komisije:

IZVEŠTAJ KOMISIJE O IZBORU PROJEKATA PO KONKURSU ZA FINANSIRANjE RAZVOJA FILMSKOG SCENARIJA
17.10.2008.

Komisija Filmskog centra Srbije, izabrana da odluči o radovima koji su stigli na konkurs za materijalnu potporu u izradi budućih scenarija, u sastavu Milena Marković, Biljana Maksić i Bogdan Tirnanić, obavila je svoj zadatak sa malim zakašnjenjem.
To nije bio lak posao, jer je na konkurs stiglo devedeset radova.
Ali, Komisija je, ipak, savesno pročitala sve ''priloge'' vodeći o njima čak i kratke beleške. Mada pravila na tome ne insistiraju, ali ih karakter konkursa obavezuje, Komisija je odlučila da ne razmatra predloge za dokumentarne ili kratkometražne filmove, kao za one koji su priloženi kao gotovi scenariji ili čak kao knjige snimanja. Konkurs izričito navodi da mu je svrha materijalna potpora idejama (sinopsisima i sl.) za buduće filmske scenarije. O sudbini tih tekstova odlučivaće neka druga komisija, čiji nam je sastav nepoznat, osim u smislu da u njenom radu nećemo učestvovati.
Da konačno pređemo na odluke: Komisija je jednoglasno odlučila da u ''dalji postupak'' predloži sledeće tekstove:
1. Vladislava Vojnović ''Drugi krug''
2. Srđan Anđelić / Miodrag Ćertić ''VistaVision''
3. Vuk Ršumović ''Ničije dete''
4. Danilo Bećković ''Monte Zombie''
5. Saša Radojević ''Želja''

KOMISIJA ZA RAZVOJ FILMSKOG SCENARIJA:
Bogdan Tirnanić
Biljana Maksić
Milena Marković

Uz dodatak da je svaki scenario dobio po 4, a ne 5 hiljada eura kao pre 2,5 godine, što će reći da su sredstva sa 50 soma spala na 20.

Šta da vam kažem osim da bih voleo da vidim 'čak i beleške',koje su pravili, pa ću već u ponedeljak da zovem da pitam da li ih možda imaju u fcs-u.

Ono čime sam jako nezadovoljan je naš pristup celoj stvari, tj. materijal za konkurs smo prilično traljavo odradili i predali u poslednji čas. Timo smo se jako puno ogrešili o dragu nam Blek Ajvi i o više od dve godine rada na njoj. Neću da kažem da bismo dobili lovu da smo stvar napisali kako valja, to je potpuno nebitno. Bitno je da kada se negde prijavljujemo, kad u nešto ulazimo, onda, sestre, ili ćemo da dobro oznojimo guzice ili ne treba ni de se trtimo.
Mene je ovakav naš pristup veoma pogodio i razočarao i evo već više od mesec dana, svaki put kada pomislim na to osećam se jako,jako loše.
Zato od sada,ako ponovo nekad nešto budemo radili zajedno (što bih, uprkos svemu, ja veoma voleo), radićemo isključivo sa punim požrtvovanjem i posvećenošću ili ja u tome neću da učestvujem.

Uprkos svemu, nadam se pozitivnom ishodu kada je potencijalna realizacija Ivane u pitanju.

Go TruthBusters !

Goran Markovic "Turneja"

Isterivaci,

napokon evo dobrog novog srpskog filma! Dogodio se! Toliko sam uzbudjena sto je film dobar, da sam cak u nadi da ce mozda oznaciti pocetak neceg novog - bas kao sto smo ustanovili da je film istog reditelja "Tito i Ja" oznacio kraj (ili krah) jedne bivse ere srpskog filma. Naravno ne mora da znaci, moze biti i izuzetak koj potvrdjuje pravilo, al' lepo je nadati se.

Razlog zasto mislim da moze da oznaci nesto novo je distanca od 15 godina koja sad postoji u odnosu na rat. Ljudima se utisci polako slezu, emocije smiruju, vid izostrava i moguce je praviti relevantne filmove o 90im. Sto mislim da je nasa (kinematografska, umetnicka) sudbina. Ne da svi treba da nahrle da se bave tom temom, ne da to treba da se uspostavi kao neki tematski imperativ, nego prosto prirodno je da sada kada (sta-god-ko-mislio) ipak imamo vremena da malo stanemo i razmislimo, prirodno je da pocnemo da razmisljamo i analiziramo ono sto se dogadjalo - svako iz svoje vizure i perspektive. Rat, ratni zlocini, dizelasi, sponzoruse, pevaljke, prangije, besna kola, sankcije, nestanci struje, redovi za hledb, inflacija, penzije od 1 marke, posela, gangovi, mafijaska i db-ovska ubistva... sve je to deo nasih zivota tj u nasem konkretnom slucaju, naseg odrastanja. I sada, kada smo odrasli, kada toga vise nema, kada vreme (koliko god svojih problema imalo) ipak dopusta da se duboko uzdahne i osvrne... cini mi se da je sada trenutak da sve to dodje na dnevni red.

E to mislim da mozda moze biti naredna epoha u srpskom filmu - i u tom smislu "Turneja" bi obelezila njen pocetak.

(ne kazem da ranije nije bilo filmova koji su se bavili 90im, ali osim Dragojevicevih oko kojih mozemo da se sporimo, nije bilo uspesnih)

"Turneja" daje jednu gradjansku, salonsku perspektivu na ono sto se dogadjalo u Bosni '93. Glumci su predstavljeni kao prilicni lezilebovici, sarlatani, ljudi nezainetersovani za politiku i bez preterane empatije prema ljudima koje rat direktno pogadja, koji trbuhom-za-kruhom (u zelji za brzom i lakom zaradom), odlaze da tezgare u ratom zahvacene predele Bosne, naivno verujuci da ce taj put biti brz i bezbedan. Sad da ipak naglasim: nisu predstavljeni kao totalni idioti, vise alkosi i kockari, eskapisti, dobronamerni klovnovi (osim Kicicevog lika koji je dat kao, recimo, umereni deveto-martovac). Naravno, tamo ih ceka rat i glumci upadaju u niz nedaca pre nego sto mogu da se, zauvek promenjeni, vrate u Beograd.

Simbolicno, dakle, ovo je opet Markovicev film o (ovaj put fatalnom) padu Beogradske gradjanske klase koja zauvek gubi svoju nevinost i bezbriznost koju je toliko sebicno zelela da sacuva i samim tim prestaje da bude (odigrava svoju poslednju predstavu - na kraju filma svetla se gase na glumce na pozornici).

Sve ostalo u filmu (rat; srbi, hrvati, muslimani) dato je upravo iz perspektive te klase: kao nejasno, bezumno, haoticno i besmisleno. Glumci su ono sto je svim zaracenim stranama zajednicko - svi ih prepoznaju i svi prema njima imaju manje ili vise milosti. A glumcima (beogradjanima i zagrepcanki) su svi manje isti: isti narod, iste fizionomije (tako da u magli zapravo nikad ne znas koja vojska ti prilazi), isti strahovi i iste teznje, iste vrline i mane.
A s druge strane, opet, za beogradske glumce Bosna je dzungla - carstvo nekakvih cudnih/smesnih/opasnih ljudi - drugacijih ljudi - koje Markovic priznaje da ne razume i ne stidi se da ismeva (potencijalni problem kod buduce publike) ali za koje u odredjenim trenucima filma pokazuje postovanje i empatiju i takvu iskrenu poniznost u odnosu na njihovu tragediju, kakva je retko, ako ikad, vidjena u nasem filmu.

Kao i uvek kod Markovica film, ipak, ostaje lokalan. On ima univerzalnu antiratnu poruku, ali vecina njegovog smeka, kao i obicno (Nacionalna klasa, Tajvanska kanasta, Majstori Majstori itd) se zasniva kako na finim, spot-on, tako i na over-the-top komentarima mentaliteta. Naravno, ne sa eksploatacijom njegove povrsinske manifestacije (kao kod npr Momcilovica) nego uglavnom sa razumevanjem njegove kompleksnosti.

Za glumu je najvaznije da se naglasi da "Turneja" predstavlja povratak tzv "ansambl kasta" u nas film. Sve su glumacka imena, ali niko nije prerazmahan, nasmiran ili u prvom planu. S izuzetkom Mire Furlan (malo povisen, patetican ton) i samo ponekad Taleta (koj glumi samog sebe), svi su uspeli da pogode istu glumacku notu, te da nesebicno ostanu uspesni kao grupa, a ne pojedinacno istaknuti. Sve epizode (s izuzetkom pateticnog i preteranog Cvetkovica) su fenomenalne, ima par remek dela a i par genijalnih statista sa zadatkom na nivou "keve" iz Majstora!

Naravno, "Turneja" nije film bez mana. Ali trenutno, imajuci u vidu kakvih smo se sve govana nagledali u poslednje vreme, ni ne zelim o njima da pisem. Takodje, "Turneja" nije neki film-novog-vremena, pristup reziji je klasican ako hocemo da budemo dobronamerni a zastareo ako smo strogi.

Ali "Turneja" je film. Pocetak, sredina, kraj, likovi, tema, ideja... the whole shebang! a onima kojima "legne" - i mnogo vise od toga.

Godina Pravednickog Isterivanja

Drage sestre, drugarice,

verovali ili ne, blizi se godisnjica postojanja naseg bloga. Jedno sigurno tri, cetiri godine smo se dogovarali, pregovarali i odugovlacili, a ondak... u ponedeljak 29. oktobra 2007. godine, na ovoj www adresi zablistao je...

"PRVI POST !
Samo da vidimo da li radi ! Long live truth busters & sisters friends!
Објавио MPK Power у 4:33 PM 2 komentara"

Cinjenica da se nas blog dogodio i da, uprkos povermenim suvim periodima, on i dalje funkcionise, uliva mi nadu da ipak nismo totalne lenstine i lezilebovici. Osim toga, zavrsili smo i Black Ivy a, nedavno, Krris je diplomirala!!!

Nas blog je tokom godine rastao i privukao paznju ne samo ljudi koje smo molili i emotivno ucenjivali da ponekad nesto procitaju i napisu, vec i dvoje-troje potpuno slucajnih posetilaca!

Zato (a i iz generalne ljubavi prema vama i vinu) predlazem da uprilicimo malu proslavu povodom godisnjice naseg bloga! To moze da bude movie marathon (tema npr filmovi o isterivanju pravde tipa Serpiko) ili neka mini zurka u npr Brodu.

A do tada... vidimo se sledeceg vikenda na movie night chez moi or luzerka!

Who the Fuck is Milos Brankovic (& who the fuck cares)

Evo, upravo dadoh 500dindzi za dve karte i (ne)odgledah glupavog M.B.
Toliko je film smorio da to nije pametno. Uzasno sam se trudila da ga odgledam do kraja kako bi moj "prikaz" imao legitimitet, al' dzaba.

Elem, M.B. je pokusaj "revenge fantazije", obican ortak, good guy, roka gomilu negativaca koji su mu se direktno ili indirektno zamerili i prenosno se obracunava sa sistemom.

I to je cool. Pravi frejm za serbija tudej. Ima cak i taj "black ivy" momenat: ortak je student arhitekture :) Znaci, u tom smislu, rispekt, nije neki eskapizam, gistrifikacija itd, nego se taj covek reditelj lepo, fino, posteno obracunava sa onime sto mu smeta chez noi, 2008 AD.

Ima neceg dobrog u kompoziciji kadrova, neki talenat reditelja ili DPa se tu promolio, malo tu nesto zamirise na film umesto, as usual, na spansku seriju.

Fotografija koju tolko nahvalise je whatever, deluje ti kao da si u Kinoteci i gledas film iz 60ih, ne znam da li je to do projektora, trt mrt, al' u svakom slucaju ne moze se sad tu govoriti o nekoj kao vau fotografiji.

(digresija, izvinte, evo sad ide na TVu, MB je imao premijeru u Ster (aka Delta) Cinemas. a ha ha ha ha - pa dobro, to je malo duhovito)

Whatelse? Ne znam... sigurno postoji jos nesto pozitivno u vezi filma, al' sad mi ne pada na pamet.

E, sad, takozvane mane.

Ja ne verujem, i zao mi je to da kazem, ali scenario je opet katastrofa (dobio nagradu za scenario u Vrnjackoj Banji). Pazi, naravno da je to bolje od nekih Konja Vranih itd, ali to se valjda podrazumeva. Prica neka postoji, ali je vrlo nespretno ispricana, dosadna, dijalozi idiotski, situacije nerealne, stepen stilizacije neravnomeran itd.

Film se, kao, eksplicitno bavi nasom sadasnjoscu a, ono, zapravo, veze nema
sa stvarnoscu. Ok, stilizaciju kao takvu postujem, ali ona mora da ima neki sistem, neku svoju unutrasnju logiku (koja je komunikativna, naravno).
Imam utisak da stilizacija nije bila cilj (mada se namerno islo na npr noir, preterivanje itd) vec da se ne ume bolje, da prosto covek nije umeo bolje to da napise/rezira. Reference na noir su npr samo u pojedinim kostima, mozda fotografiji... scenografija je mahom realisticna, gluma od-coveka-do-coveka itd. Znaci nema tu neki stilizovani univerzum (kao npr "Brick") nego je sve tako proizvoljno i... pa... glupo.

Ali ono sto mi je u stvari najinteresantnije bilo je ko je u filmu identifikovan kao neprijatelj. Dakle, ko su ti ljudi koji su krivci za patnju everymana Milosa Brankovica i koje treba poubijati?

Ok, tu su kriminalci. Tu je i korumpirana murja. Pominju se, naravno, i kapitalisti, ministri, reklame... ceo paket.

Ali najveci NAJVECI krivci su

1. ateisti
2. pederi
3. jevreji

1. ateisti: nevladina organizacija (naravno!) koja se zove "Udruzenje Ateista" i koju vode dve karikirane, odvratne, zle lezbejke.

2.&3: zli profesor arhitekture Egon Koen, peder, koj jebe sina svoje sestre.

Znaci mene to plasi. Mene plasi da se od para od naseg poreza snima film sa takvim implikacijama. Kazem sebi, mozda je to slucajno i bez zadnje namere... Al' brate, nije slucajno! Ne zove se tebi najodvratniji negativac u filmu slucajno "Egon Koen".

Evo, sad slusam na TVu, film je dobio prve pare na konkursu kad su u ziriju bili Vojnov, Dragojevic i promace mi ko jos. Pa mozda ja gresim, ali nisu oni budale da nisu svesni cemu daju pare!

Al' onda makar da kazes da je film uzasno uzbudljiv, dobar, a ovo je kao u drugom planu, promalja se... Nego ne! Film je bulja dosadna a ovo ti sve vreme kopa oci!

Evo sad jos kazu da je film na nekom festivalu kod nas (tipa Cinema City ili sta vec) dobio nagradu publike.

I samo jos da dodam da je nas Milos Brankovic stari Beogradjanin iz neke popovske porodice, vrlo je pravoveran i bogougodan, drzi sliku majke i popa u novcaniku.

E, da, to je jos jedna kao "ideoloska" linija filma: Milos Brankovic je jedini strejt ortak seksualno, svi ostali su seksualno "devijantni": lezbejke, pederi, sado-mazo kripovi itd. Znaci, svakog negativca krasi nesto sto reditelj cita kao seksualnu izopacenost. Tako da sve to meni malo mirise na ono da jevrejske zene puse karu a nemice-arijevke furaju samo manastirku.

Tako da ne znam sta da vam kazem. Navikli smo vec na to tresiranje nevladinih organizacija, na taj "desnicarki smek" koj provejava ili preovladava u skoro svim nasim filmovima (od "priznali su pedere pa ce i nas pedofile" u 8 1/2 do "na lepom plavom Dunavu") ali ovaj film ipak ide korak dalje. Ipak prelazi tu liniju ideoloskog podteksta (ponekad i spontanog) i ulazi u teritoriju samozaljubljene ostrascenosti, mrznje prema drugom, narcisoidne ubedjenosti u sopstvenu pravicnost...

Zao mi je sto film nisam odgledala do kraja i uvek me grize savest da se nisam, ipak, nesto ogresila o autora, ali cisto sumnjam...

c 4 yrself

I najbolji noviji srpski film je....

Howdy peeps!
Elem, vrlo su mi zanimljivi rezultati ove nase "naj new serbishen film" ankete. Prvo mesto dele "Kengur" i "Neki drugi" sa po 4 glasa, slede Apsolutnih 100 (3) i Sutra ujutru (2 glasa). "Klopka" se nije proslavila - zero votes...

Dakle, uzasno me zanima koji su to "neki drugi"? Sejtan, Milos Brankovic, Munje... ne znam... Znam da je glasanje anonimno, pa mozete anonimno i da ostavite komentar :) ali pliz napisite koji drugi & zasto!

A naravno i ostali... zasto kengur, zasto tomoromorning?

Ja sam, npr, glasala za apsolutnih 100.
Evo zasto:
Prica stoji. Jednostavna je i stoji. Ima pocetak, sredinu i kraj. Rezija je sasvim ok, isprati tu pricu sasvim korektno. Gluma takodje ok. Vuk Kostic je odlican.
E sad, ima taj film svojih mada, jasta! Lik Pauline Manov je malo onako, nije bas ispracen do kraja. Deo sa rokanjem krimosa je malo naivan, glupkast. Film ne postize neki vrhunac, ne izaziva emocije, ne osecamo preteranu empatiju sa likovima...
Kapiram da su neki drugi filmovi u pojedinacnim aspektima bolji od Apsolutnih 100, ali ni jedan drugi (po meni) nije postigao tu ujednacenost/kompletnost.

Pa sad udrite, pa da actually imamo produktivno/pozitivnu pricu o jadnoj-nasoj-kinematografiji!

Cepanje radikala-plačući u EU

E, pa, sestre drugarice,posle 'evropskog Palme', dočekasmo i to da se pojaviše i 'evropski radikali'. Đeneral Božidar Delić plače kao kiša, kaže da bi za Šešelja život dao, al' kad je došlo da se bira Šešelj ili Srbija, on ipak izabra Srbiju ! Evropsku, naravno. Nešto pre grotesnog Delića, i 'grobari', najveći borci za slobodu Karadžića,koji pre toga krv proliše i Beograd izlomiše, pred meč sa Fenerom, izdaše saopštenje u fazonu- Mi smo dokazali koliki smo patrioti, ali Liga šampiona je Liga šampiona i tu nema da mu se skandira ime. Naravno, nisu ušli u LŠ, ali i sama prilika da se u istu uđe nadvladala je njihov 'dokazani patriotizam' što se kaže 'na keca'. I to za razliku od EU, LŠ je zaista klasična šarena laža za siromašne i to valjda najbolje pokazuje koliko su oni, koji su nas godinama nazivali izdajnicima, zapravo spremni da se prvi 'za sitne pare' odrenku svega i svakoga u koga veruju. Koliko ih čovek mrzi, toliko ih i žali. Meni je došlo da plačem zajedno sa onim nesrećnim Delićem. Pa, nismo li i mi glasali za Tadića i DS onoliko? To mu,sestre, dođe na isto. Zbog EU, bar na neki način, bar u tom trenutku izbora, odrekli smo se gomile stvari u koje verujemo. Pristali smo na filosofiju nema veze, šta je bilo bilo je, ne jurimo krivce, ne isterujemo pravdu, idemo svi zajedno u Evropu, svako ko želi da nam se priključi u bilo kom trenutku dobrodošao je.I Palma. I Dačić. I Mrkonja. I Nikolić. Svi. Ne reče li Đilas da računa podjednako i na Vučića i na Srbljanovićku? Divno. Tako, cepanje radikala zapravo znači i kraj jednog perioda u kome je kao postojala neka opasnost da se 'vratimo u devedesete'. Naravno, to su bili samo đavli od papira.I naravno znali smo to. I naravno rezultat je još poodavno poznat- I mi i oni ćemo pod ruku plačući u EU dok nas ponosno predvode Tadić, Jeremić, Šaper,Krstić,'premijer' Cvetković.... Ej, premijer Cvetković ! Hehehehehe....Buhuhuhuhu !

Sve ono dobro u novim srpskim filmovima...

Ajmo, sestre isterivačice, da primenimo malo jing-jang fazon i da probamo da iscedimo što je više moguće dobrih momenata u srpskoj risent filmografiji. Daklem, evo liste (po redu kako su mi padali napamet) i mojih utisaka:

1.Ljubav & Drugi zločini-dobra je špica. Nije loša i ona scena kada lupa kola Bakočeviću. Uopšte, dobro je bilo videti Bakočevića on the screen again.

2.Na LP Dunavu-pa, ja sam se radovao tolikoj količini domaće golotinje i uopšte tim treš-porno momentima. Dobar mi je odnos Bosiljčić i Gerda i ona scena orgazam, orgazam ! I gotivno je što ima toliko potpunog idiotluka da se od srca smeješ u par trenutaka, a imaš i nekoliko situacija da ne možeš da veruješ šta gledaš-

3.Miloš Branković-nisam gledao,ko jeste nek ga cedi

4.Hadersfild-Auh. Ajde pomagajte,ako boga znate...

5.Čarlston za Ognjenku-E, pa tu već ima podobrih stvari. Dobri su specijalni efekti, nije loša muzika. Dobar mi je početak priče. Dobar mi je taj neki muško-fantazirajući feminizam, o kome je dolfie pričala svojevremeno. Dobri su mi Kapičić i Jezdić i kao likovi i kao kasting. Dobra mi je scena trpačine. Dobar mi je deda Bisa. I tako...

6.Sutra ujutru-Tu mi je mnogo dobra Nada Šargin. I Fekmiju mi nije loš. I ja sam jebi ga osetio neku emociju tom celog filma. I dobra mi je scena kada trči za njim na kraju. Jebi ga, tako je.

7.Klopka-dobro mi je što je to kao neki pokušaj trilera. I kao Nataša Ninković mi nije bila loša. Valjda.

8.Sedam i po-pomagajte, malo sam zaboravio. Ona prva priča sa Maradonom je valjda imala neke smešne momente.

9.Konji vrani-nisam gledao, nažalost. Mada sam čuo da je otvorio neki festival u Albaniji.

I cica i crnja

Pravednici,
bio je neki post ranije, a povodom americkih "prajmerisa" kako ameri biraju izmedju zene (hilari) i afroamerikanca (obame)...
Hilari je sada long gone i ostali su Obama na demokratskoj i McCain na republikanskoj strani. E, sad je McCain izabrao izvesnu Saru Palin, guvernera Aljaske, da mu bude running mate tj kandidat za potpredsednika. Tako da ko god pobedi - cica ili crnja ce da budu u Beloj kuci!!! (ne znam koj predsednik, moguce cak Klinton, je premestio kancelarije VPa u Belu kucu, ali sad su valjda tamo). Potpredsednicko mesto u Americi je dosta vazno, naravno zavisi od coveka do coveka, npr Cejni, sadasnji potpredsednik, se smatra jako vaznom i uticajnom figurom.
Tako da gotivno.
Mislim, ta zenska sama po sebi je neki teski republikanac (pro life, clanica NRA itd) i ovaj ju je izabrao iz nekih kalkulantskih, strateskih razloga a ne zato sto je pritajeni feminista, ali nontheless, nice!

Toliko o tome, a eto nam i prilike da damo neka razmisljanja i predikcije!

sziget, adam green i ostalo

prošli vikend sam bila u budimpešti, po drugi put, i kao i prošli put sve je imalo veze sa najvećim mađarskim mjuz festivalom...
gledala sam Killerse, koji su ozbiljno velik bend i za čijih bi pola pesama Duran Duran dali milion dolara da su njihove, Wombats koji su me neviđeno smorili mada ne odustajem od puštanja Lets dance to Joy Division po kancelariji kad se razbesnim, i Babyshambles - što mi je došlo kao neka okasnela nadoknada što nikad nisam gledala Libertines iako sam ih oniliko volela. Pete je bio urađen, stalno je pevušio u mikrofon "Summer time and the living is easy...", nije skidao šešir (o da primećena je ogromna količina tinejdžera sa šeširima u publici) i povremeno je sedeo do bubnjva skupljen i sluđen i tako je pevao. Nula komunikacije sa publikom. Nekim čudom Babyshambles su ipak zvučali opasno dobro. preskočili A Rebours, završili sa Fuck Forever, a svirali su i What Katie Did Next - još malo nadoknade za propuštene Libse. Pete je stvarno jako visok, still ne visok kao neki :), i nekako svi gledaju u njega sve vreme; ne znam dal je to do te čuvene "pojavnosti" o kojoj svi pričaju ili je to više kao kad gledaš saobraćajnu nesreću od koje ne možeš da odvojiš oči iako je prilično gadna.

i prošli put je bilo super, i ostala sam više dana, i super sam se provela i sve. ali ove godine sam se vratila kući srećna kao pas. i to zbog čoveka sa slike na početku posta, o kom sam već pisala ovde a i ovde. već tri dana ne mogu da se dovedem u red - od subote uveče se neprestano cerim, pevušim, pocupkujem i razmišljam kad i gde ću sledeći put gledati Adama Greena. nikada ranije nisam doživela toliku histeriju&ludilo u publici - 90% ljudi u prvih nekoliko redova su bili nemci, koji su urlali tekstove ama baš svake pesme, pokušavali da preskoče ogradu i popnu se na binu (jednom momku je i uspelo, imate fotografije na sziget sajtu i vredi ih pogledati, sekcija press photos). Uspeli smo da izvrištimo i drugi bis, pa je onda ceo šator horski pevao "Jessica Jessica Simpson you got it all wrong...", a pevali smo i Emily i Caroliny, na Chubby Princess sam ponosno gladila svoj stomak koji u svim ostalim prilikama pažljivo kamufliram, dok sam na Baby's Gonna Die Tonight načisto odlepila. Adamove pesme uglavnom traju tek nešto malo duže od minut ipo, pa smo za sat ipo čuli podosta muzike, mislim da neću preterati ako kažem tridesetak pesama. a jedna od njih je bila i What a Waster - tako da me je odmah tu minuo žal za Libertinesima. Adam se smeje tekstovima svojih pesama na bini isto onako kao što se ja smejem kad ga slušam kući, đuska mnogo gore nego što ste u stanju da zamislite a opet neprestano đuska i glupira se, izjavljuje da se mnogo dobro proveo na bregovićevom koncertu neposredno pre toga... ma da ne dužim, veliki je c.a.r. 
nisam od onih koji se sabrajaju i večito prave top liste najboljeg & najgoreg, ali ovo je u top dva koncerta koje sam ikada gledala u životu, rame uz rame sa Tindersticksima u bg-u pre par godine, a oni su ipak iz sasvim drugog foldera.
ako me uhvatite u narednih par dana da pevam i ne slušam šta pričate, da pocupkujem nogom ili se samo kezim, da znate do čega je. došla sam u iskušenja da ga poput nemačkih tinejdžera pratim svuda po evropi. 
i da ovu fotku sam ja slikala. toliko sam bila blizu :)

Gala forever !

E, pa drage sestre, osim antologijskih 'Sestara drugarica', sa kojim se svesrdno identifikovasmo,upravo sam skinuo sa neta i drugi Galin mega femi-hit 'Ljubavi ne znam ime', širokim masama poznat po refrenu 'Samo mi daj jedan vreli polubac za kraj...' Kako ne znam da postavim muzički fajl na naše blogče (ako je to uopšte moguće), želim da podelim sa vama Galine stihove u pisanoj formi. Pa, uživajte !

Ljubavi ne znam ime

Nisam ti tražila da me shvatiš
Ni očekivala da prihvatiš
Sva ona ludovanja u mojoj glavi
Kada me pamet napusti.

U meni video si magičnu ženu
Koja bi tebi da se prepusti
A dala sam ti samo svoje telo
I drugi su me tako imali.

Samo mi daj, jedan vreli poljubac za kraj
Kriva sam, znam, ma ne treba mi oproštaj !

Ja nisam žena koja ume da pati
I nikad nisam znala plakati
U mojoj glavi, dušo, stanuju gosti
Samo me oni mogu shvatiti.

Samo mi daj, jedan vreli poljubac za kraj
Kriva sam, znam, ma ne treba mi oproštaj !
Ljubavi ne znam ime, idi - zaboravi me
Ne želim ja u raj, drugoj opraštaj !

najmilija fobijo

sestre drugarice, truth bustersi, besmisleni internet surfing je keva.
naletela sam pre neko veče na spisak (pretpostavljam ne konačan) svih fobija...
pojedini su mi genijalni, tipa strah od Engleza, engleskog jezika i kulture, ili strah od hodanja, strah od cveća (mada posle gledanja Happeninga, nije da mi je svejedno;)), strah od knjiga, od malih stvari, belog luka (kikikiki), jevreja, strah od rada i... u stvari veći deo spiska su potpuno kretenski strahovi... ali krenula sam da se tražim i da se prebrojavam. bez blama priznajem da sam vlasnica sledećih fobija: Zoophobia (blaži oblik, al mora da se pomene, da se ne lažemo odmah na početku), Acrophobia, Cynophobia (mada uz Boleta i Lazu sve manje i manje), Macrophobia, Tachophobia... mogla bih da dodam i neki oblik Agoraphobia, a pošto mrzim da vozim ajd da napišem i Amaxophobia.

Achluophobia - Fear of darkness.
Acousticophobia - Fear of noise.
Acrophobia - Fear of heights.
Agoraphobia - Fear of open spaces or of being in crowded places.
Ailurophobia - Fear of cats.
Alektorophobia - Fear of chickens.
Alliumphobia - Fear of garlic.
Allodoxaphobia - Fear of opinions.
Altophobia - Fear of heights.
Amaxophobia - Fear of riding in a car.
Ambulophobia - Fear of walking.
Ancraophobia or Anemophobia - Fear of wind.
Androphobia - Fear of men.
Anglophobia - Fear of England, English culture, etc.
Anthrophobia - Fear of flowers.
Antlophobia - Fear of floods.
Anuptaphobia - Fear of staying single.
Apeirophobia - Fear of infinity.
Aphenphosmphobia - Fear of being touched.
Apiphobia - Fear of bees.
Apotemnophobia - Fear of persons with amputations.
Arachnephobia/Arachnophobia - Fear of spiders.
Arithmophobia - Fear of numbers.
Arrhenphobia - Fear of men.
Arsonphobia - Fear of fire.
Astraphobia/Astrapophobia - Fear of thunder and lightning.
Astrophobia - Fear of stars/space.
Ataxophobia - Fear of disorder or untidiness.
Atelophobia - Fear of imperfection.
Athazagoraphobia - Fear of being forgotton or ignored or forgetting.
Atychiphobia - Fear of failure.
Aurophobia - Fear of gold.
Automatonophobia - Fear of ventriloquist's dummies, animatronic creatures, wax statues
Automysophobia - Fear of being dirty.
Autophobia - Fear of being alone or of oneself.
Aviophobia/Aviatophobia - Fear of flying.
Bacillophobia - Fear of microbes.
Bacteriophobia - Fear of bacteria.
Bathmophobia - Fear of stairs or steep slopes.
Batophobia - Fear of heights.
Batrachophobia - Fear of amphibians (like frogs)
Belonephobia - Fear of pins and needles.
Bibliophobia - Fear of books.
Botanophobia - Fear of plants.
Brontophobia - Fear of thunder and lightning.
Cacophobia - Fear of ugliness.
Cainophobia/Cainotophobia - Fear of newness, novelty.
Caligynephobia - Fear of beautiful women.
Carnophobia - Fear of meat.
Catagelophobia - Fear of being ridiculed.
Catoptrophobia - Fear of mirrors.
Cenophobia / Centophobia - Fear of new things or ideas.
Ceraunophobia - Fear of thunder.
Chaetophobia - Fear of hair.
Chionophobia - Fear of snow.
Chiraptophobia - Fear of being touched.
Chirophobia - Fear of hands.
Chorophobia - Fear of dancing.
Chrometophobia/Chrematophobia - Fear of money.
Chromophobia/Chromatophobia - Fear of colors.
Chronomentrophobia - Fear of clocks.
Cibophobia/Sitophobia/Sitiophobia - Fear of food.
Claustrophobia - Fear of confined spaces.
Climacophobia - Fear of stairs.
Clinophobia - Fear of going to bed.
Coimetrophobia - Fear of cemeteries.
Coulrophobia - Fear of clowns.
Cyberphobia - Fear of computers.
Cyclophobia - Fear of bicycles.
Cymophobia - Fear of waves.
Cynophobia - Fear of dogs.
Demophobia - Fear of crowds.
Dendrophobia - Fear of trees.
Dentophobia - Fear of dentists.
Didaskaleinophobia - Fear of going to school.
Dipsophobia - Fear of drinking.
Dishabiliophobia - Fear of undressing in front of someone.
Dromophobia - Fear of crossing streets.
Eisoptrophobia - Fear of mirrors.
Elurophobia - Fear of cats.
Emetophobia - Fear of vomiting.
Entomophobia - Fear of insects.
Ephebiphobia - Fear of teenagers.
Epistaxiophobia - Fear of nosebleeds.
Equinophobia - Fear of horses.
Ergophobia - Fear of work.
Felinophobia - Fear of cats.
Gamophobia - Fear of marriage.
Geliophobia - Fear of laughter.
Genophobia - Fear of sex.
Gephyrophobia, Gephydrophobia, or Gephysrophobia - Fear of crossing bridges.
Gerascophobia - Fear of growing old.
Glossophobia - Fear of speaking in public or of trying to speak.
Gynephobia/Gynophobia - Fear of women.
Haphephobia/Haptephobia - Fear of being touched.
Harpaxophobia - Fear of being robbed.
Heliophobia - Fear of the sun.
Hemophobia/Hemaphobia/Hematophobia - Fear of blood.
Hierophobia - Fear of priests or sacred things.
Hominophobia - Fear of men.
Hylophobia - Fear of forests.
Iatrophobia - Fear of doctors.
Ichthyophobia - Fear of fish.
Judeophobia - Fear of Jews.
Keraunophobia - Fear of thunder and lightning.
Kymophobia - Fear of waves.
Lachanophobia - Fear of vegetables.
Ligyrophobia - Fear of loud noises.
Limnophobia - Fear of lakes.
Liticaphobia - Fear of lawsuits.
Lockiophobia - Fear of childbirth.
Logizomechanophobia - Fear of computers.
Logophobia - Fear of words.
Lygophobia - Fear of darkness.
Macrophobia - Fear of long waits.
Mageirocophobia - Fear of cooking.
Maieusiophobia - Fear of childbirth.
Megalophobia - Fear of large things.
Melissophobia - Fear of bees.
Methyphobia - Fear of alcohol.
Microphobia - Fear of small things.
Misophobia - Fear of being contaminated with dirt/germs.
Monophobia - Fear of solitude or being alone.
Motorphobia - Fear of automobiles.
Musophobia/Murophobia - Fear of mice.
Necrophobia - Fear of death / dead things.
Neophobia - Fear of anything new.
Nosocomephobia - Fear of hospitals.
Numerophobia - Fear of numbers.
Ochlophobia - Fear of crowds or mobs.
Ophidiophobia - Fear of snakes.
Ophthalmophobia - Fear of being stared at.
Ornithophobia - Fear of birds.
Pedophobia - Fear of children.
Peladophobia - Fear of bald people.
Phasmophobia - Fear of ghosts.
Placophobia - Fear of tombstones.
Plutophobia - Fear of wealth.
Pogonophobia - Fear of beards.
Potamophobia - Fear of rivers or running water.
Pteronophobia - Fear of being tickled by feathers.
Pupaphobia - fear of puppets.
Pyrophobia - Fear of fire.
Rhytiphobia - Fear of getting wrinkles.
Rupophobia - Fear of dirt.
Scolionophobia - Fear of school.
Selachophobia - Fear of sharks.
Sesquipedalophobia - Fear of long words.
Tachophobia - Fear of speed.
Technophobia - Fear of technology.
Telephonophobia - Fear of telephones.
Testophobia - Fear of taking tests.
Theophobia - Fear of gods or religion.
Trypanophobia - Fear of injections.
Venustraphobia - Fear of beautiful women.
Verbophobia - Fear of words.
Verminophobia - Fear of germs.
Vestiphobia - Fear of clothing.
Xenoglossophobia - Fear of foreign languages.
Zoophobia - Fear of animals.

ajde da vas čujem, da ne ispadnem najgora ludaja među pravednicima. koja je vaša omiljena fobija?

Pravda je spora ali dostizna (pod uslovom da je juris)

Neko je nekad rekao da je znacajan deo odrastanja to da naucis da biras svoje bitke. Po, sto bi amer rek'o, "you can't win 'em all" sistemu. Valjda s godinama skapiras da neke stvari ne mozes da promenis, ali ako uspes dovoljno da se fokusiras na one koje mozes, mozda i uspes da isteras neku pravdu.

A to je valjda, taj prokleti fokus, uvek bio nas (srpski) najveci problem. Od silnih ogromnih problema o kojima dumamo a koji nas prevazilaze (Kosovo, reprezentacija, EU, globalizacija itd) nikako da se koncentrisemo na nesto blisko i bitno, nesto ispred nase zgrade... nesto na sta stvarno mozemo da uticemo.

A i Srbija kao zemlja izgleda jos nije odrasla. Jos je taj adolescent koj se bori za sopstveni identitet, pa od te ogromne muke, kako da se fokusira na nesto konkretno.

Nego, sta me nagnalo na ovaj post...

Pratim u Blicu vec par dana reportaze o najnovijim dogadjajima u Milivoj Asner sagi.
Ako neko nije u toku - Milivoj Asner je nekadasnji sef ustaske policije u (Slavonskoj) Pozegi za vreme cije strahovlade je veliki broj Srba i Jevreja proteran iz svojih kuca i/ili deportovan u ustaske logore u kojima su muceni i neretko ubijani.
Milivoj Asner je cetvrti na listi najtrazenijih nacistickih zlocinaca (jevrejskog)Centra "Simon Vizental" a dokumentacija sakupljena protiv njega je sveobuhvatna i relevantna.
E sad, posle rata Asner je prebegao u Austriju, gde je do 1992. ziveo u Klagenfurtu kao Austrijski drzavljanin. '92. se, mrtav ladan, vratio u Hrvatsku, gde je ziveo sve do 2004. godine. Kada je hrvatsko tuzilastvo pod pritiskom Centra "Simon Vizental" podiglo optuznicu protiv Asnera, ovaj se vratio za Klagenfurt, pritom neometano prosavsi Hrvatsku granicu (i pored toga sto je bio na poternici). Austrijska vlada jos od 2004. godine odbija da izruci Asnera Hrvatskoj jer navodno nije zdravstveno sposoban da izdrzi sudjenje. Medjutim, reporter Engleskog tabloida Sun ga je slikao kako caska s Hrvatskom reprezentacijom u Austriji, sedi u kaficu, setka se gradom itd. Na osnovu ovih fotografija koje svedoce o dobrom zdravlju, Centar "Simon Vizental" angazovao se na pisanju zalbe Austrijskoj vladi i zahtevu za novo (nezavisno) medicinsko vestacenje.

A sta je po ovom slucaju, za svo ovo vreme, radila drzava Srbija na bilo kom nivou?

NISTA!

Apso-fuckin-lutely nada!

Sve sto je uradjeno, uradjeno je zahvaljujuci jevrejskom udruzenju.

E sad mene kopka zasto?
I plasim se da je to upravo iz te mentalitetske, infantilno-grandomanske filosofije po kojoj svetska nepravda ima presedan nad lokalnom. Po kojoj smo mi (ili oni koji nas predstavljaju) previse dobri da se bave nekim trivijalijama, vec radije hoce da vode globalne bitke (koje ne mogu da dobiju).

Postoji nesto ne samo kompleksaski, vec uzasno gubitnicki u celoj toj stvari. Umesto da se upregnemo da jednog nacistickog skota strpamo iza resetaka, da osetimo makar malu satisfakciju povodom te stvari, da pokazemo postovanje prema Asnerovim zrtvama (i generalno zrtvama fasizma) i njihovim porodicama, da se bar jednom nadjemo na pobednickoj/pravoj strani i tako pomognemo zacelivanju rana na tzv "nacionalnom ponosu"... mi zapostavljamo ovakva pitanja jer su nam... sta? previse minorna?
Nebitna?

E pa ja mislim da smo pobrkali prioritete.

I kao rezultat toga Amerika (ili ko god) ce i ovako i onako da sprovede kakvu god joj se cefne politiku na Balkanu, a Milivoj Asner ce da umre u Klagenfortu, slobodan i srecan.

A kad se to desi, Srbi ce naravno iz sve snage da kukaju kako je jos jedna nepravda izvrsena nad njima/nama.

A njihovi/nasi lideri ce da, bez blama i srama, koriste te nepravde u propagandne svrhe i u cilju raspirivanja rasne/etnicke ili verske mrznje.

Pravednicki Aktivizam

Lingvisticka (?) Opsesija Falusom

Nista posebno. Razmisljala sam o tome kako treba da smanjim psovanje i onda, nekako, skapirala da u nasem jeziku ogroman broj takozvanih psovki sadrzi rec ili derivat reci "kurac". Kapiram da je to "old news", ali ipak evo vrlo interesantnog spiska:


- Kurac (u smislu "ne valja, nije dobro": kakav je film? - ma, kurac.)

- Pusi kurac

- Popusis mi kurac

- Povuces me za kurac

- Kurcevit

- Nakurcen

- Bole me kurac

- Evo ti kurac

- Kurajber (ovo ne znam ni sta zanci)

- Jes' kurac (u smislu "nije")

- Koj' ti kurac?

- Uvalim ti kurac (ili "tuki" ili "kruti" itd)

- Idi u kurac

- Ides mi na kurac

- Skini mi se s kurca

- Kuronja

- Koj' ces kurac (u smislu "koj ces ti kurac tamo?")

- Sisaj kurac

- Nasisan kurca

- Napusiti (kurcem)

- Preko kurca

- Kurcina (u smislu "tesko sranje")

- 'Oces kurac (u smislu "neces)

- E, dokurca

...

Znaci, izvalite to bogatstvo znacenja! Od npr "preko kurca" (na silu, bezvoljno) do npr "skini mi se s kurca" (pusti me na miru)!!! Od "ides mi na kurac" (nerviras me) do "evo ti kurac" (ne dam ti nista)! Genijalno! A pritom sve se koristi maltene svakodnevno, nisu neke "egzoticne psovke".

Da li to ima u jos nekom jeziku?

U engleskom, npr, imaju dosta sinonima za kurac, ali ne i mnogo svakodnevnih psovki.

Padaju mi na pamet samo:
he's a dick (u smislu "on je seronja") i
"suck my cock" (retko se koristi).

Eto. Samo da podelim to sa vama.

Mirno spavaj,Jovice !

Zašto je Tadić izgovorio onu jezivu rečenicu o 'jednakosti u bolu'? Kome se on to obratio i zašto je baš otišao tako daleko? Razumem da se na neki način treba dodvoriti članstvu SPS-a, pogotovo lokalnim odborima, da sutra kad se formira Vlada ne dođe do nekog većeg raskola kod socijalista i da je možda najbolje da gutanje te žabe na sebe preuzmne sam Tadić sa par nekih idiotskih pomirljivih izjava, kakvih se već ionako poprilično nadavao za svog predsednikovanja. Ali, zar sve to nije moglo i malo finije,kao to su naši sugrađani, prijatelji, zajedno idemo u Evropu,socijalna pravda, levica, bla, bla, zašto pominjanje Đinđićevog ubistva? Ako uzmemo da Tadić sve što radi, radi vrlo promišljeno i da mu svaku rečenicu Šaper & co. prvo tri puta premere,pre nego što je ovaj ispljune, biće da je i ovo izgovoreno sa veoma velikim razlogom. Meni, sestre, to sve smrdi da se on direktno obratio DB-u sa porukom: Verujte mi,ja sam vam siguran partner, niko vas neće dirati,pa čak ni za ubistvo Đinđića, šta je bilo bilo je, idemo dalje-svi zajedno u EU.
Jer DB je, u dilu sa svojim višedecenijskim prijateljima iz CIAe, očigledno još u januaru odlučio da pusti Koštunicu niz vodu. Btw, zar nije interesantno to što su i Koštunica i Sloba pali sa vlasti na izborima,koje apsolutno nisu morali da raspišu, a na kojima je i najvećoj budali bilo jasno da će doživeti poraz? Jer, ako je Koštunica hteo vladu sa radikalima, mogao je komotno da je formira i bez izbora. Zašto nije? Dakle, kao i Slobu 2000, neko ga je primorao na taj 'samoubilački' čin.
Za sve šta je uradio za našu tajnu policiju i tokom devedesetih, a pogotovo nakon 5. oktrobra, dr.Voja je od njih zaslužio medalju najvišeg reda,ali očigledno više nije bio poželjan partner, jer je, sa jedne strane izgubio ogromnu većinu podrške naroda i sveo se na 20 poslanika, što ga je učinilo veoma rizičnim da bi se dalje oslanjali na njega, a sa druge mnogo je zastranio u približavanju Srbije Rusiji, što se pak Amerima nikako nije dopalo, pa su i jedni i drugi kao i mnogo puta od 1943. pa naovamo našli zajednički jezik i rešili da ga skinu i uđu u otvoreni dil sa Tadićem.
No opet, sigurno postoje struje u samom DBu, kao i ubačeni proruski elementi, koji u sardnju sa DS-om nemaju baš preterano poverenja, pa je potrebno umiriti ih sa par lepih reči i tu dolazimo do Tadićeve izjave o 'jedinstvu u bolu'. Naravno, glavni garant sigurnosti za našu dragu BIAu u novoj Vladi biće Gljivica Dačić, koji će, kako god se pregovori završe imati apsolutnu kontrolu nad službama bezbednosti,pogotovo onim civilnim, ali je važno ipak istaći da se i u novoj presraspodeli moći,u kojoj će DS još više ojačati, neće naći neki pomahnatali pravdoljubivac, ko će krenuti da kopa po prošlosti i stvara probleme. Zato je Tadić lepo poručio da će se on prvi sa takvim obračunati.
Sve u svemu, Jovica može mirno da spava, dok čeka oslobađajuću presudu iz Haga. Sve ide po planu...

MPK's Tribeca Film Festival Report No2- Elite Squad

Da je Elite Squad samo jedan od filmova, koji se nekako progurao na Tribeku, ne bi zasluživao previše pažnje, al kako je u pitanju film, koji mrtav ladan dobi zlatna međeda u Berlinu,te ostvari priličnu gledanost worldwide, a vidim pojavio se i u našim dvd klubovima, stvar je krajnje zabrinjavajuća.
Film govori o brazilskoj 'elitnoj' policijskoj jedinici,koja s vremena na vreme operiše u favelama-slotovima,kad dođe do nekih većih nemira ili kada je u gradu iz nekog razloga potrebno zavesti privid reda (dolazak pape), a najčešće kad im se jednostavno digne,pa odlaze i brutalno se obračunavaju sa dilerima droge (onim nižeg ranga naravno) i nesrećnim klincima, koji rade za njih. Glavni junak,jedan od komandanata, kome je žena u 2. stanju, ima psihičkih problema zbog pritiska, koji posao profi ubice nosi sa sobom, pa želi da se povuče iz cele priče, al' ne i da joj se suprotstavi. Naprotiv, on samo želi da među mladim pitomcima nađe pravog čoveka, koji će uspešno da ga nasledi u hladnokrvnom likvidiranju svega što ima više od 15 godina i nosi utoku. Izbor na kraju pada na crnca-cvikeraša, koji tokom čitavog filma želi da se obrazuje, pa upisuje faks, ali tamo nailazi samo na licemerne bogate studente i korumpirane nevladine organizacije (ha!), koji osuđuju brutalnost policije, jer nemaju pojma šta se dešava in real life i koji reaguju samo kada neko od njih strada, a za sirotinju, koja živi po favelama i svakodnevno trpi torturu narko-bandi, baš ih briga. U poslednjoj sceni crnac dobija pušku da likvidira narko-dilera (iz osvete, pošto je slučajno ubio jednog njihovog člana), a iza njega sija sunce.
Na pitanje kako reaguje na kritike da film veliča Elite Squad i promoviše nasilje, sam reditelj Jose Padilha mrtav ladan kaže kako jeste ono što oni rade brutalno i to je on i pokazao, ali se obični građani Rija osećaju mnogo sigurnije kada su Tropa de Elite tu. Nešto slično sam baš u Njojorku čuo od jedne naše devojke-kao jeste Legija ubica, al' su se Srbi na Kosovu ipak osećali sigurno kad su beretke bile dole. E, pa otprilike isto ono što se krilo iza Legijinog prodavanja 'osećaja sigurnosti' unesrećenim ljudima, i ovde je slučaj. Iako to u filmu naravno nije pokazano,nije potrebno puno mozga da bi se zaključilo da bi i Tropa de Elite mogla biti uključena u trgovinu drogom & ostale kriminalne rabote.Jer, oni su vojska za sebe, koja može da radi šta hoće i manje-više ne odgovara nikome, pa bi onda trebalo da poverujemo da su njihovi šefovi toliko pošteni i gadljivi na lovu da odbijaju svaku priliku da se obogate od preprodaje droge,ucena i reketiranja, koja im se praktično nudi na tacni. Ubistva i mučenja može, al' da se pritom zgrne i neka kinta, e to već ne dolazi u obzir! Važi, u redu je. Uostalom, njihova uspešnost u rešavanju problema u favelama jednaka je Legijinoj uspešnosti rešavanja problema na Kosovu. A otprilike isto toliko i žele da reše problem. Jer,ako bi nestalo narko-bandi, nestala bi i potreba za njihovim postojanjem.
Da ne bude zabune, ja daleko od toga da mislim da je pravo na fer suđenje za ratne zločince, trgovce ljudima, organima i drogom,okorele kriminalce i ubice najvrednija tekovina čovečanstva. Naprotiv, mislim da je to poslednja stvar, koju jedna država ogrezla u korupciju i kriminal treba se trudi da ostvari.
Ali sasvim je jedna stvar 'singapurski model',po kome se za trgovinu drogom i bilo kakav vid širenja rasne,verske,etničke ili 'polne' mržnje ide na preki sud,koji uglavnom izriče smrtne kazne ili doživotne robije. Pa može Amnesty Internatrional da se buni koliko mu je volja, al' u Singapuru je stopa kriminala 0, a međuetnička tolerancija na najvišem nivou u svetu.
Jedinica, koja ide i ubija u ime države je nešto sasvim drugo, kao što smo nažalost imali prilike da se uverimo...
Pitanje je samo kako i zašto je pobedio u Berlinu?

MPK's Tribeca Film Festival Report No1

Dragi Truth Bustersi, tokom svog nedavnog boravka u svima nam predragom Njujorku, iskoristih jedinstvenu priliku da posetim možda najznačajniji festival arthouse (da ne kažem autorskog), nezavisnog & dokumentarnog filma in da world. Nažalost, zbog našeg plana puta, uhvatio sam samo poslednja 3 dana festivala i odgledao svega 3 filma :(, ali je i to bilo dovoljno da se steknu neki utisci, pa evo ih...

Daklem, 'De Nirov' festival smešten je u desetak, uglavnom 'alternativnijih' (ali nikako malih ili neuređenih) bioskopa u umetničko-bomeskim kvartovima NYC-a, daklem Sohou, East i Greenwitch Village-u, Chelsea-ju i naravno Tribeki. Prilično je dobro reklamiran po gradu posterima, platnenim reklamama, city lightovima i ostalim OOH vidovima oglašavanja, što bi rekla Mitrovaja, a kako je 'medijski propraćen', nisam baš u prilici da sudim, al' koliko sam uspeo da skontam-sasvim solidno i u duhu tog 'fancy, a umetničkog' šmeka.

Cena karte je 15 doldži za večernje i 8 za dnevne projekcije. Karte za sve projekcije se kupuju na glavnoj blagajni ispred AYC bioskopa iznad Union Squer-a, ali samo određeni broj, dok se ostatak prodaje na blagajni samog bioskopa pred projekciju, za koje treba doći bar čuku vremena ranije, ali je gotivno stajati tako u redu sa gomilom ipak nekog kulturiška sveta all over the world, pravi odmor od non-stop agresije turista i emigranata.

Filmova je bilo tušta i tma, od kojih je jedno 70% bilo svetskih premijera, a ostali uglavnom severno američke premijere (i par kanadskih dokumentaraca,koji su bili USA premijere). Sve naravno nezavisna produkcija osim dva studio hita, koja (iz ko zna kojih razloga) imadoše prvo izvođenje baš na Tribeci-Speed Racer (za koji od sestre Kriss čuh da je govno nevđeno) i Redbelt-novi film Dejvida Mameta, o nekom karatisti, koji se upušta u ulične tuče iz neke teške nužde verovatno, pa im se onda najebava majke svima ili već tako nekako.

Gomila dokumentaraca iz celog sveta,uglavnom politički obojenih, da ne kažem angažovanih, od kojih je jedan bio Milosevic On Trial sa sve zamišljenim Džefrijem Najsom na posteru, al' iako sam mogao,nisam hteo da idem da ga gledam. Ono drugo što je zanimljivo kad su dokumentarci u pitanju je da ih je preko pola režirano od strane više od jedne osobe. Ovaj trend, može se reći da se sve više prenosi i na igranu strukturu, pogotovo u nezavisnoj produkciji, pa je tako bio nemali broj filmova, koje režiraše dvoje, a u velikoj većini dvoje ili više ih je pisalo scenario. Takav jedan beše i Lake city, koji sam išao da gledam, a na pitanje tipa iz publike kako uspevaju dvoje da se usaglase da zajedno pišu scenario i snime film, jedan od reditelja (Hunter Hill) ogovori da njemu sad uopšte nije jasno kako jedan čovek može da obavi toliki posao & izdrži pritisak.

A to mi je i najveća prednost festivala-svi reditelji su tu i nakon projekcije publika im postavlja pitanja. Kako meni međutim uvek treba malo više vremena da mi se film slegne,pre nego što iskonstruišem neko svoje mišljenje, ovu opciju nisam baš najsrećnije iskoristio, što mi je pogotovo krivo kad je pobednik Berlina-braziliski film Elite Squad u pitanju (o kome više reči u narednom postu).

Pratećih programa nije bio baš previše, a najzanimljiviji, koji se nažalost odvio baš na dan kad smo došli, bio je razgovor sa De Nirom i Palminterijem o njihovom filmu A Bronx Tale iz 93, ali i uopšte o snimanju filmova, karijeri glumca, njujorku, bronksu, itd.

I MRMORAK JE SVET

Gomila nekih jubileja se sjatila. 60 godina Novog Beograda, pa Dani Beograda. A, sad imamo i Dane Planete zemlje. Al, u toj ponudi su mi najjači Dani Beograd zbog džinovskog balona. Taj ogromni balon (u prečniku - 10 m) na kom je naštampana mapa Beograda (po ideji umetnika Slaviše Savića - osnova ideje je bila da se mapa Beograda preslika na globus, pa da bude kao: Beograd je svet). I taj ogromni helijumski balon je sa Slavije odneo vetar. Dva sata je leteo, preleteo Mirijevo, Višnjicu, Vršac i sleteo u Mrmorak, kod Kovina, kad se helijum izduvao. Kolko je meni ovo smešno. Zamislite samo neki pošten svet u Mrmoraku, rade u bašti nešto, kad ogromna balončina sa mapom Beograda sleti s neba. Nit znaju možda za te Dane Beograda, ni za naše lokal megalopolske ideje, ni za konkurs na kom je pobedio Slaviša, ništa, žive u Mrmoraku i samo im sleti to čudo! Najbolje od svega što su balon sve vreme pratili, kako se kaže, članovi ekipe iz preduzeća Advertout koj su ga postavili na Slaviju. Onda su ga iz Mrmorka spakovali vratili u domaju. To ne bi ni Svift smislio. Smejala sam se u sebi posle, kad god se setim toga ili kad vidim na Knezu ona ogromna slova. Obožavam kad se tako neke skroz sitne, prirodne sile umešaju u ceremonijal i sjebu ga. Setila sam se i onog filma što nam je Petrit puštao na času, Makavejev valjda radio, kad su valjda prvomajske svečanosti snimljene tako što se snimaju sve one sitne radnje: tipa kako vuku ono prase u kamion, pa piše skiči prase ne da se! ili neke smorene face kako gledaju sa svojih prozora ili kako se zapetljala zastava. Valja se to ljudi! Da je neka vetrina dunula u koreografiju Leni Rifenštal kad je sve bilo cakum pakum, da se sve zastave nisu vijorile ko pod konac, možda bi se neko od postrojenih tamo i nasmejao i možda bi Hitler mogo da ga puši posle. Eto i 1. maj ide, a bio je i Uskrs. Valjda će biti vetra!

E, da, a htela sam da sa vama podelim i jedan tekst koji me oduševio. Objavljen povodom 60 godina Novog Beograda, u prošlom Ninu, a pisao ga Miroslav Momčilović, reditelj filma Sedam i po. Kad god se setim ovog teksta (a pročitala sam ga pre nedelju dana) osmeh mi se raširi na licu i baš mi bude nekako toplo oko srca. Nema ga na netu te ću da ga prekucam da ga i vi pročitate i to vam je od mene za sve ove praznike. Da budete živi i zdravi!

Stari, dobri Novi Beograd
Miroslav Momčilović
Nin, broj 2990
17.4.2008.

Ja sam plakao i gledao stvari u neraspakovanim kutijama. Moj brat je ćutao. Mama je rekla da će nam ovde biti bolje. Ja sam rekao da je meni i kod Fontane bilo dobro. Mama je rekla da će mi i u blokovima biti dobro. Ja sam rekao da neće. Tata je rekao da smo na četiri kilometra od Fontane. Ja sam rekao da nije četiri nego pet. Deda je rekao da je svejedno da l je četiri ili pet, jer će ionako doći ustaše i sve nas poklati kao 41. Mama je rekla da je to glupost. Deda je rekao da su tako pričali i Srbi koji su završili u Jasenovcu. Deda je još dodao i to da su Srbi bezbedni samo s one strane Save gde je prava Srbija i da s ove strane Save uvek vreba opasnost od ustaša.
Moj mlađi brat je pitao ko su ustaše. Baba mu je rekla da ćuti. Mama mu je rekla da su to neke loše čike koje su davno umrle. Deda se nasmejao i rekao da ćemo to tek da vidimo. Ja sam pitao dedu da li te ustaše mogu da stignu i do Fontane. On je rekao da mogu. Tata mu je rekao da ne lupa i da su stigli samo do Zemuna. Deda je rekao da bi stigli i dalje da ovde nije bilo Močvare. Tata je rekao da je možda u pravu. Deda je rekao da je on uvek u pravu i da ćemo tek da pokusamo čorbu koju nam je Ćopavi napravio. Ja sam pitao ko je Ćopavi. Mama je rekla niko.
Baba je rekla aj živeli, i nek vam je srećno useljenje.
Moj brat je pitao kad će čorba. Deda je rekao čim umre Ćopavi. Baba mu je rekla da ćuti. On je rekao da je dosta ćutao. Ja sam hteo da gledam televiziju. Mama je rekla da će komšija Ratko uskoro televizor da donese iz kombija. Tata je rekao da samo buljim u televizor, a ja sam rekao šta ću drugo kad više nemam drugove. Mama je rekla da ću ovde naći nove drugove. Ja sam pitao kad. Deda je rekao da mu je muka više od tih drugova. Ja sam rekao da volim drugove, a tata je rekao da deda ne misli na te drugove.
Mama je rekla da ne plačem, da će mi ovde biti bolje jer imamo veći stan. Ja sam rekao da mi ne treba veći stan. Tata je rekao da ću ovde imati svoju sobu. Ja sam rekao da mi ne treba moja soba. Tata je rekao trebaće ti kad porasteš. Ja sam rekao da neću da porastem. Deda je rekao i to što kažeš. Baba je rekla trebaće ti kad dovedeš neku devojku. Ja sam rekao da neću da imam devojku. Baba je rekla da moram ako hoću da se oženim. Ja sam rekao da neću da se ženim. tata je rekao valjda ćeš da budeš peder. Onda mu je majka rekla sram te bilo! Onda je deda rekao da je pederima bolje jer se s muškarcima lakše izlazi na kraj. Onda je moj brat pitao šta je peder. Onda sam ga ja šutnuo ispod stola.
Onda je došao komšija Ratko i pitao đe ćemo s televizorom. Ja sam bio srećan. Moj brat je pitao kad će čorba. Mama je rekla sad će. Moj deda je pitao komšiju Ratka da li je on Crnogorac. On je rekao da jeste. Ja sam rekao dedi da komšija Ratko na zidu ima goblen druga Tita i gusle i goblen nekog čike s bradom. Dedi je zaigrao brk i pitao je komšiju ko je taj s bradom. Komšija ratko je rekao da je to Njegoš. Deda se razočarao i pomogao mi da uključim televizor. Ja sam pitao ko je Njegoš. Komšija Ratko je ustao i svečano rekao da sam još mali ali da zapamtim da su tri najveća filozofa u istoriji Platon, Njegoš i Tito. Moj brat je pitao ko je Platon, a ja sam mu rekao da je on umro. A deda je rekao da će uskoro i ovaj treći. A komšija Ratko mu je rekao da se pomeri s mesta. Deda se nije pomerio. Došla je komšinica Milka da vodi kući komšiju Ratka. Ovaj je rekao samo još malo.
Na televiziji je bio Brus Li. Deda je rekao da Kineza ima ko pleve i da će uskoro preplaviti celu planetu. Komšija Ratko je rekao i treba kad su povezani. Deda je rekao da neće tako pričati kad mu dođu na njegov Novi Beograd. Baba je rekla ne dao bog.
Komšinica je rekla da se ne brine zbog Kineza već zbog toga što je čula da Novi Beograd tone. Tata je rekao da se to odnosi na Veneciju. Moj brat je pitao šta je to Venecija. Moja mama je rekla da je to tamo gde idu srećni. Tata je rekao šta hoćeš jesi bila u Budvi. Deda je pitao komšiju Ratka una li đe je Budva. Svi su se smejali. Moj brat je ćutao, a ja sam se isto smejao iako nisam znao zašto.
Moja mama je zabrinuto pitala komšinicu Milku od koga je čula da Novi Beograd tone. Ona je rekla da je čula da je to zbog toga što je napravljen na pesku. Moj tata je pitao a zašto onda nisu potonule piramide u Egiptu. Onda je ona rekla da nikad nije bila u Egiptu. Onda je komšija Ratko njoj rekao: onda ćuti. Onda je deda rekao da nisu propale piramide, ali da je propao Egipat. Onda je baba rekla dabogda svi tako propali u zlatu svili i kadifi.
Onda je mama rekla da zapevaju nešto za srećno useljenje. Onda su pevali Oj oj oraje, oraje. Onda su pevali kafu mi draga ispeci. Onda su pevali o tome kako je majka najsrećnija kad ženi svoga sina. Onda je deda rekao da je to kad se ide u vojsku. Onda je komšija Ratko pevao o nekoj krčmi u planini.
Onda je neko zvonio na vrata. Predstavio nam se kao rodženi Beogradžanin kome smeta buka jer su ovde zidovi tanki. I rekao je da on ne može da sluša te urlancije jer potiče iz staaaare beogradske porodice. Onda ga je tata pitao šta traži ovde kad je iz staaaare beogradske porodice. Onda je on rekao da je morao da se skloni iz centra zbog seljaka kao što smo mi. Onda ga je moj tata pitao da li je on Turčin? Onda je on rekao da nije. Onda je moj tata rekao da su za razliku od Novog Beograda starosedeoci Beograda Turci. Onda je deda rekao bravo zete! Onda je ovaj zalupio vrata. Onda mu je moj deda opsovao mater.
Onda je moja mama rekla da voli novogradnju jer je tu sve novo i nema bubašvaba.
Onda je komšinica Milka rekla da samo ne voli što su niski plafoni.
Onda joj komšija Ratko rekao da neće valjda da skače s motkom.
Onda je ona rekla da neće i da i ona voli kad je sve novo.
Onda je tata rekao da je neki Amerikanac rekao da je najbolji auto nov auto.
Onda sam ja pomislio da je najbolji Beograd Novi Beograd.

Into the Wild / Dopler... ali pravi!

Prvo ljudi moji: potpuno sam blown away by Emile Hirsch!

Bio mi je simpatican jos od Alpha Dog (ko nije gledao da gleda - nije da nema svojih mana, ali generalno odlican film + lots of young talent, tipa Emil + Ben Foster + Anton Yelchin + nevidjeno gotivan Justin Timberlake ?!). Ne znam zasto, al nesto se obradujem svaki put kad se neki relativno novi lik pokaze kao dobar glumac, tipa nas Ryan, valjda su mi mnooogo dosadni ovi etablirani.

E, sad, sto se filma tice, meni je ovo ubedljivo najbolji film Sona Pena. U principu, uvek mi je Son bio preterani mrsomud & filozof, cak i kao glumac, a kao reditelj narocito. E, sad, ovaj film i lici i ne lici na njega. Lici u smislu teme (filosofsko mrsomudjenje / naravno u najpozitivnijem svetlu :) ali ne lici u estetskom smislu - nema te njegove klaustrofobije, mraka, depre... nego je sve open space, sareno, otvoreno... kao da film dise, da mu je ritam prirodan (sto mi je uvek falilo kod Sona Pena - generalno mu svi filmovi pate od tog namestenog, laznog ritma).

Film je istinita prica o ortaku iz bogate porodice koj, po zavrsetku studija, odluci da ostavi all wordly goods behind & da se bez kinte, kola i sa samo osnovnim potrebstinama uprti na putesestvije po divljinama Amerike koje ce mu, nada se, doneti prosvetljenje. Kako film odmice, tako njega putovanje vodi sve dublje i dublje u divljinu, da bi na kraju zavrsio na Aljasci...

Fakat, treba strpljenja i raspolozenja da se film odgleda. Ali dobar je! Tema koja je ocigledno sad aktuelnija nego ikad (materijalno vs spiritualno, za i protiv kapitalizma, smisao zivota itd), obradjena na jedan vrlo zanimljiv (ako ne bas potpuno originalan), iskren i ubedljiv nacin, sa razresenjem koje je i potresno i optimisticno.

Ono sto je najbolje, bar meni, je sto film mnogo toga podrazumeva i ne tretira nas kao idiote - podrazumeva da nam je junak psiholoski poznat, pa ga preterano ne objasnjava, podrazumeva da i sami delimo neke od junakovih svetonazora, pa ih ne verbalizuje... emocije i spoznaje tezi da saopsti kroz sliku, scenu, odnos... ne kroz reci (netipicno za Sona Pena). S druge strane, ako se u film ne udje sa dobrom dozom podrazumevanja, razumem zasto nekog moze da razocara. Nazalost, na samom kraju film malo samog sebe izneverava u ovom smislu, pa se poruka BUKVALNO izgovori... to je mozda najveca mana (+ Vilijam Hurt & Marsa Gej Harden /roditelji/ su malo preterani).

Eto, znaci, topla preporuka.

+ Ajde, malo postujte isterivaci, sta ste se uspavali :)

Paranoid Park / 'De ih nalaze?!

Elem,

iz nekog razloga ne stigoh ranije da nascribam review za Paranoid Park koj sam gledala na Festu. Nije los film, mozda malcice preachy u odnosu na prethodne (bolje) filmove Gasa Van Santa (i Larija Klarka) na datu temu, ali u svakom slucaju dobar.

Ono sto se izdvaja kao "naj dobro" ili u cemu je ovaj reditelj apsolutno superioran u odnosu na (pa, jebiga) skoro sve reditelje :) je nenormalno dobra atmosfera koja daje tacan, medicinski-precizan uvid u svet emocija glavnih likova ili, tacnije receno, svet u kome su one zamrznute.

Naravno, dosta je pokusaja bilo da se na filmu capteruje i prikaze nedostatak emocija ili praznina junaka (Sofia Copolla mi prva pada na pamet - u svakom filmu, naravno, ali u Mariji Antoaneti pokusaj je i uspeo!), ali nema spora da su Gas & Leri apsolutni sampioni navedene discipline.

Bez zelje da ih poredim (Gus dobija, naravno :), obojca imaju neku genijalnu perceptivnu moc u odnosu na teen period i, sto mi je zapravo i najvaznije za ovu temu, obojca prave SPOT ON CASTINGE!

Kako? Gde nadju ove bolesno genijalne naturschike?

Mare & me smo inspirisani Elephantom razvili teoriju da za to moras da budes gay and/or malcice pedofil. Takvu objektivizaciju decacke lepote mislim da nigde drugde ne mozes da susretnes a ona cak nema ni svoj opozitni pandan (ja bar ne znam za reditelja koj ima takav fetis na teen girls. Standardne, dosadne objektivizacije se ne racunaju). Mislim, ok, ako se bas potrudim, mozda Erik Romer sa filmovima tipa "Paulina na plazi" i "Klerino koleno". Ali to bi bilo to.

Dakle, samo da se napomene: Gus Van Saint je "stvorio" Meta Dilona, Kianu Rivsa, Rivera Finiksa (nije ih pronasao, ali ih je, vala, reinventovao), Joakima Finiksa, Kejsi Afleka...

Kod Lerija Klarka su debitovale Rosario Doson, Kloi Sevinji... koristio je Breda Renfroa, Nik Stala, Bizu Filips...

a obojca su koristila Majkla Pita.

Ali to su samo glumci sa kojima su radili! Pravi uspeh lezi u klincima (na slici). Svaka cast.