MPK's Tribeca Film Festival Report No1

Dragi Truth Bustersi, tokom svog nedavnog boravka u svima nam predragom Njujorku, iskoristih jedinstvenu priliku da posetim možda najznačajniji festival arthouse (da ne kažem autorskog), nezavisnog & dokumentarnog filma in da world. Nažalost, zbog našeg plana puta, uhvatio sam samo poslednja 3 dana festivala i odgledao svega 3 filma :(, ali je i to bilo dovoljno da se steknu neki utisci, pa evo ih...

Daklem, 'De Nirov' festival smešten je u desetak, uglavnom 'alternativnijih' (ali nikako malih ili neuređenih) bioskopa u umetničko-bomeskim kvartovima NYC-a, daklem Sohou, East i Greenwitch Village-u, Chelsea-ju i naravno Tribeki. Prilično je dobro reklamiran po gradu posterima, platnenim reklamama, city lightovima i ostalim OOH vidovima oglašavanja, što bi rekla Mitrovaja, a kako je 'medijski propraćen', nisam baš u prilici da sudim, al' koliko sam uspeo da skontam-sasvim solidno i u duhu tog 'fancy, a umetničkog' šmeka.

Cena karte je 15 doldži za večernje i 8 za dnevne projekcije. Karte za sve projekcije se kupuju na glavnoj blagajni ispred AYC bioskopa iznad Union Squer-a, ali samo određeni broj, dok se ostatak prodaje na blagajni samog bioskopa pred projekciju, za koje treba doći bar čuku vremena ranije, ali je gotivno stajati tako u redu sa gomilom ipak nekog kulturiška sveta all over the world, pravi odmor od non-stop agresije turista i emigranata.

Filmova je bilo tušta i tma, od kojih je jedno 70% bilo svetskih premijera, a ostali uglavnom severno američke premijere (i par kanadskih dokumentaraca,koji su bili USA premijere). Sve naravno nezavisna produkcija osim dva studio hita, koja (iz ko zna kojih razloga) imadoše prvo izvođenje baš na Tribeci-Speed Racer (za koji od sestre Kriss čuh da je govno nevđeno) i Redbelt-novi film Dejvida Mameta, o nekom karatisti, koji se upušta u ulične tuče iz neke teške nužde verovatno, pa im se onda najebava majke svima ili već tako nekako.

Gomila dokumentaraca iz celog sveta,uglavnom politički obojenih, da ne kažem angažovanih, od kojih je jedan bio Milosevic On Trial sa sve zamišljenim Džefrijem Najsom na posteru, al' iako sam mogao,nisam hteo da idem da ga gledam. Ono drugo što je zanimljivo kad su dokumentarci u pitanju je da ih je preko pola režirano od strane više od jedne osobe. Ovaj trend, može se reći da se sve više prenosi i na igranu strukturu, pogotovo u nezavisnoj produkciji, pa je tako bio nemali broj filmova, koje režiraše dvoje, a u velikoj većini dvoje ili više ih je pisalo scenario. Takav jedan beše i Lake city, koji sam išao da gledam, a na pitanje tipa iz publike kako uspevaju dvoje da se usaglase da zajedno pišu scenario i snime film, jedan od reditelja (Hunter Hill) ogovori da njemu sad uopšte nije jasno kako jedan čovek može da obavi toliki posao & izdrži pritisak.

A to mi je i najveća prednost festivala-svi reditelji su tu i nakon projekcije publika im postavlja pitanja. Kako meni međutim uvek treba malo više vremena da mi se film slegne,pre nego što iskonstruišem neko svoje mišljenje, ovu opciju nisam baš najsrećnije iskoristio, što mi je pogotovo krivo kad je pobednik Berlina-braziliski film Elite Squad u pitanju (o kome više reči u narednom postu).

Pratećih programa nije bio baš previše, a najzanimljiviji, koji se nažalost odvio baš na dan kad smo došli, bio je razgovor sa De Nirom i Palminterijem o njihovom filmu A Bronx Tale iz 93, ali i uopšte o snimanju filmova, karijeri glumca, njujorku, bronksu, itd.