Wednesday, September 10, 2008
Cepanje radikala-plačući u EU
E, pa, sestre drugarice,posle 'evropskog Palme', dočekasmo i to da se pojaviše i 'evropski radikali'. Đeneral Božidar Delić plače kao kiša, kaže da bi za Šešelja život dao, al' kad je došlo da se bira Šešelj ili Srbija, on ipak izabra Srbiju ! Evropsku, naravno. Nešto pre grotesnog Delića, i 'grobari', najveći borci za slobodu Karadžića,koji pre toga krv proliše i Beograd izlomiše, pred meč sa Fenerom, izdaše saopštenje u fazonu- Mi smo dokazali koliki smo patrioti, ali Liga šampiona je Liga šampiona i tu nema da mu se skandira ime. Naravno, nisu ušli u LŠ, ali i sama prilika da se u istu uđe nadvladala je njihov 'dokazani patriotizam' što se kaže 'na keca'. I to za razliku od EU, LŠ je zaista klasična šarena laža za siromašne i to valjda najbolje pokazuje koliko su oni, koji su nas godinama nazivali izdajnicima, zapravo spremni da se prvi 'za sitne pare' odrenku svega i svakoga u koga veruju. Koliko ih čovek mrzi, toliko ih i žali. Meni je došlo da plačem zajedno sa onim nesrećnim Delićem. Pa, nismo li i mi glasali za Tadića i DS onoliko? To mu,sestre, dođe na isto. Zbog EU, bar na neki način, bar u tom trenutku izbora, odrekli smo se gomile stvari u koje verujemo. Pristali smo na filosofiju nema veze, šta je bilo bilo je, ne jurimo krivce, ne isterujemo pravdu, idemo svi zajedno u Evropu, svako ko želi da nam se priključi u bilo kom trenutku dobrodošao je.I Palma. I Dačić. I Mrkonja. I Nikolić. Svi. Ne reče li Đilas da računa podjednako i na Vučića i na Srbljanovićku? Divno. Tako, cepanje radikala zapravo znači i kraj jednog perioda u kome je kao postojala neka opasnost da se 'vratimo u devedesete'. Naravno, to su bili samo đavli od papira.I naravno znali smo to. I naravno rezultat je još poodavno poznat- I mi i oni ćemo pod ruku plačući u EU dok nas ponosno predvode Tadić, Jeremić, Šaper,Krstić,'premijer' Cvetković.... Ej, premijer Cvetković ! Hehehehehe....Buhuhuhuhu !
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
3 comments:
Nisam bas sigurna sta je tema posta.
U svakom slucaju, nenormalo mi se jebe i za proevropskog Nikolica i neopredeljenog Vucica i ludaka Seselja i za njihovu otadzbinsku upravu.
Ono sto je jasno je da se u Srbiji jos nije zalecila bolest kulta licnosti, te da zapravo i ne postoje prave stranke nego vise jedan-covek-jedna-stranka sistemi. Pa onda ako se u bilokojoj stranci slucajno izordi i iskurobeca neki nepravoverni neistomisljenik (ili samo ambiciozni potencijalni naslednik), taj odma dobije sut u dupe i otvara svoju stranku.
Tako da rojalisti u Srbiji mogu da budu bar malo zadovoljni posto sve to vuce na neke kraljevske (knezevske, carske, sultanske) kaprice u kojima sinovi ubijaju oceve, ocevi sinove, ujaci sestrice, braca bracu itd, a sve u cilju da se zajasi vlast i izmeri poslovicni, daprostite, kurac.
A sve je to toliko vec svima jasno, da sta sad vise ima da se kaze...
Naravno da se nije zalečio kult ličnosti, i to je negde i normalno u 'mladim demokratijama'. Ali, ipak, ni ovaj a ni neki drugi raskoli u strankama nisu baš samo kalif umesto kalifa fazon. Ipak postoje više nego jasne 'ideološke' razlike. Koštunica se otcepio jer je okupio 'nacionaliste', Čeda 'liberale', a Toma 'evropljane'. I njohova politika je jasno drugačija od politike 'bazične stranke'. (U Koštuničinom slučaju drastično drugačija, ali to je bilo davno) E, sad, zašto svi oni odmah formiraju svoju stranku? Da, tu sa jedne strane puno ima do kulta ličnosti i sujete lidera,kao i do potpune nedemokratičnosti unutar samih stranaka, pa je nemoguće kao formirati više frakcija, koje bi se onda borile za vlast na stranačkim izborima. Mada je i to što su stranke još uvek takve razumljivo i čak negde opravdano. Da su drugačije formirane, brzo bi se raspale,a jednom oformljen kult ličnosti, teško se ruši. Ali, takođe tome doprinosi i još uvek neisprofilisana i nestabilna politička scena u Srbiji. Kada se bude formirala jedna velika, relativno normalna i nedvosmisleno proevropska stranka 'desnog centra' kao kontrateg DS-u i kada konačno više ne bude pitanje života i smrti ko će od njih doći na vlast,kada mimo te dve bude i nekoliko (ne više od 3-4) jasno definisanih manjih stranaka 'satelita', sa nešto 'ekstremnijom' levom ili desnom politikom, e tek onda ćemo moći da pričamo o frakcijama i domakratiji unutar stranaka. (pogotovo te dve velike)
A do tad će, bojim se, proći još barem 10ak godina.
A, šta je bila tema posta, ni ja baš nisam siguran....:)
Pa znas sta pope, nisam sigurna da je Nikolic kao "proevropska" frakcija radikala. Taj je samo pazljivije slusao fokus grupe pa skapirao sta i kako treba da se prica da bi se ta vlast nekad napokon i zajasila.
Te u tom smilsu mislim da ideoloska isprofilisanost zapravo ne postoji (osim u slucaju LDPa i, mozda, DSSa), te da je DS stranka desnog centra, a cinjenica da je mi dozivljavamo kao levi centar samo potvrdjuje koliko smo sjebani.
Ali u svakom slucaju programi stranaka nisu i jos duuuugo duuugo nece biti u prvom planu, tako da u tom standardnom smislu, kako god se stranke zvale, mi zapravo i ne znamo njihovu orijentaciju (koja ne moze i ne treba da se forima stavovima u odnosu na Hag, EU ili Kosovo).
Ali da, sve je to valjda manje-vise normalno i meni se takodje cini da napokon uplovljavamo u neku predevropsku politicku situaciju u kojoj ce bitange da kradu i da se kolju za vlast, ali nam je makar pravac kretanja nedvojben. A i to je nesto.
Post a Comment