Welcome to the Dollhouse, Towelhead!

Još jedan film, koji je, uz Rejčel, zaslužio da bude nominovan za Oskara. (Mada je film zvanično iz 2007, ali je USA premijeru imao 2008) Drugi naziv mu je Nothing is private,a radio ga je Alan Ball, scenarista (& producent) Američke lepote. I opet se sve dešava u predgrađu (ovog puta u vreme Prva zalivska rata) i opet se muškarac naloži na klinku, samo što je sada cela priča iz njene perspektive, jer je film rađen po romanu izvesne Alicie Something.

Film je u potpunosti rađen kao hiljadu puta viđena coming of age komedija u kojoj devojčica postaje sexualno samosvesna u okruženju ludog i nervoznog ćaleta, histerične keve, blesavih komšija, drugarica šmizli i poludelih pubertetlija. Ali, vraže.

Ako i pomisliš da je to što joj u prvoj sceni kevin dečko 'pomogne' u brijanju međunožja samo neslana šala,kad joj ćale zavali šamarčinu,jer je došla na doručak u šortsu, shvatiš da je vrag odneo šalu.

A čim se (inače odlični) Aron Ekhart pojavi na vratima, sve ti je jasno.

I ako R. Ebert filmu zamera upravo to što se 'neadekvatnom' formom bavi tako ozbiljnim & hevi problemima, kad zna se kako se 'teške priče' snimaju, mislim da je to baš jedan veliki kvalitet filma, jer te stvarno tresna kao ona ćaletova šamarčina sa početka.

Problem su mi ipak poslednjih dvadesetak minuta, ali ajde pogledajte, pa da čaprimo.

Ako smo pali, bili smo padu skloni

Hey isterivaci!
htedoh da napisem nesto o filmu koj pops & myself juce pogledasmo na novinarskoj projekciji, ali nesto drugo mi skrete paznju... elem, Azdaja, kazu na TVu, je kostala nesto preko 4 miliona evra!
CETIRI MILIONA EVRA.
To je oko, hmh, ne znam, 6, 7 miliona dolara...
Znaci, to je cena prosecnog Hollywoodskog filma, osim ako je akcioni, film katastrofe itd i mozda ako se oduzme honorar glavnog glumca/glumice ako imaju neku bas zvezdu. Za americki indie film to je ekstra skupo, moz' da ih snimis tri, cetiri prosecna.
No dobro, ovo je nazovimo visokobudzetni-film-po-opredeljenju, kao srpska "Australija", ima rat, ima lepe predele, ima melodramski ep, ima milijardu glumaca, eksplozije i sve one tehnicke stvari sto jedan dostojanstven vidokobudzetni film treba da ih ima: kranove, ruke, sine i ostala pomagala sto dovode do lepo komponovanih i raznolikih kadrova. I, ako je verovati mom golom oku, snimalo se na 35mm, ol' school, sto'no kazu siroko! Verovatno je bila i sirina sa trakom, verovatno se islo na po 20 dublova, sve dok ga glumac i tehnika ne ubodu savrseno!
I sta se dobilo?
Pa nesto slicno slucaju "Ognjenka" na koj "Azdaja" ako nicim drugim a ono budzetom mora da podseti.
Ok, Srdjan Dragojevic je brate nas najpismeniji reditelj (od ovih uslovno receno mladjih). I ovaj Dule Joksimovic il' kako li se zvase je dobar direktor fotografije.
I glumci manje-vise u redu, nista im ne fali. Ima i nekih simpaticnik DK fora.
Al' prica, nazalost, opet ne stima.
Malo su mnogo hteli, mnogo zapoceli.
S jedne strane ta ljubavna prica, koja ima smisla i zanima te, a s druge strane neka preopsirna metafora srpske tragicne situacije, sa gomilom na mentalitetu baziranih Dusko Kovacevic posalica i vanlajnera, pa sad umesto da to prokenjavanje o mentalitetu ode u drugi plan i iz njega sve vreme tinja, a da mi pratimo tu ljubavnu pricu, ono prica ode u drugi plan, a u prvi ispliva... pa ne znam tacno sta... sve i svasta, pa samim tim nista dobro.
No, da se vratim na temu: budzet.
A kako bismo ga stavili u perspektivu, evo koliko su kostali neki filmovi, cuveni ili oni koje volimo ili o kojima smo pisali ovde:

- Dve cadjave dvocevke (960 000 funti)

- In the Company of Men (cudo od filma za 25ooo dolara!)

- Rumunski "4,3,2" (6oo ooo evra)

- Blair Witch Project (22ooo dolara)

- Welcome to the Dollhouse (masterpiece Todda Solondsa - 800ooo dolara)

- Rodrigezovi El Mariachi (ultimativni lowbudget - 7ooo dolara /bez postprodukcije)

- Teen noir "Brick" (475ooo dolara)

- Clerks (27ooo dolara)

- Cube (365ooo dolara)

- Living in Oblivion (300ooo dolara)

itd.itd.
Malo treba da stavimo prst na celo zasto u Srbiji ne moze da se spakuje film za ispod 300ooo evra (skoro pola miliona dolara)!
I zasto nema vise stap-kanap filmova mladih ljudi.
Mrzi me da racunam, ali ispada da je za jednu "Azdaju" moglo da se snimi oko 200 Clerkova!!!

Film & uživancija

U novom 'Vremenu', po rečima zloće dolfie, 'šlihtarska' analiza domaće filmske a.d. 2009 po principu 'da se mi svi pomirimo' plus verovatno već svima poznati događaj 'toplomer' sa Kopa tačno 10 godina. Buy it & enjoy!

Oskar nema pojma!

Dakle, evo za mene potpuno neocekivano najboljeg americkog filma prosle godine: Rachel getting married. Pored velike skepse da dizni En Hetavej moze da glumi bilo kakav problem (izvan-mozda-nemam-sta-da-obucem-djavo-nosi-sranje-od-filma-pradu), zena odvali ulogu do te mere da moram da priznam da bih joj da sam akademija dadnula priznanje pre nego mojoj omiljenoj misiz Vinslet za sve-u-svemu praznjikavog i pretencioznog Citaca (za Revolutionary Road druga prica, ali za to je cak nisu ni nominovali!).
Dakle, evo kategorija u kojima mislim da je ovaj film definitivno trebalo da bude nominovan: najbolji film (umesto Citaca, Frost/Nixsona ili Bendzamina Batona), najbolja rezija (umesto istih, po kom kriterijumu je bas me zanima Frost-jebeni-Nikson nominovan za najbolju reziju?!!!), najbolja glumica (to je nominovan, ali je genijalna Rozmari Devit u ulozi Rejcel ladno mogla da istisne pateticnu Andjelinu), ne znam razliku izmedju Sound Mixing i Sound Editing, ali definitivno u jednoj od te dve kategorije mesto npr Wanted, sporedni glumac (Bil Irvin umesto, recimo, prosecnog Majkla Senona iz Revolutionary Road) i sporedna glumica (obilje izbora: Rozmari Devit, Debra Vinger umesto bilo koje nominovane osim Penelopice!).
Znaci kapiram da Oskari nisu realni, ali da su ovoliko nerealni mislim da nije oduvek bio slucaj. Prvo, Milk je bolji film Slamdog Milionera. Okej, cak i da se tu ne slozimo, evo Popovicu problema sa posthumusom jer nekako moras da ga dadnes Ledzeru i nacinis ekstremnu nepravdu prema Filipu Sejmuru Hofmanu koji je odvalio u Doubt! Dalje, zasto prosecni ako ne i besmisleni Bendzamin Baton mora da bude nominovan milion puta? A tek od ovog paradiranja neke pacene slamdog decurlije (izvini Krris) mi se stomak prevrnuo. Gledam sad po svim novinama kako su ih vodili u Diznilend, pa je onda belosvetska stampa potegla pitanje da li ce posle da se vrate u udjeraj, ali se sve srecno resilo posto im je Indijska vlada in d mintajm dodelila neke stanove u lepom predgradju. I svi srecni. A sto jos milioni dece zive u tom blatu koga bole ckura, vazno da ce veseli Deni Bojl da nastavi da snima svoje supermoderne filmove.
Elem, da se vratim na Rejcel.
Jonathan Demme je ozbiljan reditelj, rezirao Something Wild, Jaganjce i Filadelfiju i, sto je mozda presudno, lozi se na Brusa Springstena :)
Scenario pisala cerka Sidnija Lameta!!! (prvi scenario - ima preko 40 dina, eto ti Popadijo, ic nevr tu lejt!)
Film je reziran ala-dogma, sto te u pocetku malo smara po principu evo-amer-oce-da-bude-francuz, ali ubrzo se uzivis i kupi te prica nekom cudnom/netipicnom energijom. Ansambl kast, ne zna se ko je bolji, i vidi se da su nekako voleli proces i trudili se. Prica, opet, obicna, nepretenciozna, a radi te.
Poceca Rejcel na jedan stari film koji ja volim, rediteljski debi Roberta Redforda: "Obicni ljudi". Slicna tematika, moderniji tretman. Al' vidis, 1980, Obicni Ljudi dobio 4 Oskara (najbolji film, najbolji reditelj, najbolji scenario, najbolji sporedni glumac) a nominovan za sest. Pa sad ne znam da li je konkurencija bila mlaka, ali da se razumemo, ni ove godine nije bila neka.
Ne znam sta se promenilo.

Otrov za Vile ili They don't make 'em like they used to

Odgledah meksicki film "Veneno para las hadas" Karlosa Enrikea Taboade sto mi ga dade isterivacica Krris i, drago/zao mi je da kazem, davno bolji film nisam videla! Doduse, film nije toliko star (iz 1984) ali kad ga gledas pre bi rekaoda je iz 1964 (bice vam jasno zasto kad pogledate), ali sve jedno jos jedan otreznjujuci pokazatelj da su filmovi pre cetvrt veka mozda ipak bili bolji nego sto su danas. U principu ne volim takve generalizacije i uopste ne mislim da je film u tolikom problemu koliko se potencira, ali jebemliga... nije stvar u storitelingu ili talentu reditelja, hocu da kazem nije ni u cemu tehnickom ili spoljnom... nego nekako kao da su filmovi bili hrabriji, da su se spremnije bavili temama koje bi danas studiji/producenti/fondovi posmatrali kao rizicne ili marginalne. Verovatno je to rezultat nekog globalnog kambeka umerenog konzervativizma, u kome sta god da pipnes nekog ces da uvredis, pa tako ili imamo neke dostadne PC filmske proizvode ili, s druge strane, kao "opasne", off-stream, arthouse projekte koji mi, iskrenadabudem, nekako deluju jos namestenije i isfoliranije (primer: Babel ili Slamdog M).
I kao da svi moraju da se odrede u odnosu na neke opste politicke prilike i da budu angazovani, pa fali nekog homocentrizma, neceg sto bi se fokusiralo na unutra, na mikro, mesto na spolja i opste.
Dobro, napisah sad svasa nesto a ne uspeh da dobro formulisem svoju misao, ali u svakom slucaju toplo vam preporucujem "Otrov za vile". Ima u filmu je jedan super rediteljski postupak, dosta originalan i gotivan, prica je super, gledajte, gledajte!
Zdravo!

Vreme isterivača

E, pa , isterivačice da se pohvalim da je dolfin i moj text o festivalu 'Sedam veličanstvenih' izašao u novom broju Vremena, a na volšeban način se istog dana pojavio i na Popbox-u. (ali nemojte da ga čitate tamo, već kupite Vreme, kako bismo rekli da povećavamo tiraž)
Nadam se da smo dobro startovali i da ćemo u budućnosti biti sve bolji i bolji (hehe, naša čuvena floskulica).

Časlav na jutjubu

Za sve vas koji ne vidoste Časlava, možete da pogledate prvih nekoliko minuta sa jutjuba na novoformiranim Isterivačkim klipovima. Drugu polovinu izgleda nisu postovali još uvek.

Btw, mnogo mi se dopada poslednja replika u ovom delu: 'A gde su tebe premestili? Samo da nije magacin. Čujem da su debelog Simu sa bolesnom kičmom...'

Elem, odlučio sam se i ja da postujem neke svoje i naše filmiće i krenuh od Man Power-a, ali ima problem sa zvukom, tačnije ne čuje se voice over, što filmu poprilično oduzima smisao, pa sam se malko smorio :( , ali postovaću uskoro još neke stvari. Hehehe A sve će se pojaviti na klipovima....

Бечки дани-пет година 2

Ево и још малко слика, а предлажем и неко окупљање уз алкохол и Данце.

Бечки дани-5 година има

Драге Истеривачице, осим годишњице блога, стигла нам је и петогодишњица првог (и за сада јединог) јавног приказивања најкултнијег српског кратког играног филма свих времена-непоновљивих Бечких дана, алиас Ослобођене. Као потпуно савршенство филмског израза Чкибе Данци су остали несхваћени од разноразних селекционих комисија,а једино је непристрасна публика Фестивала студентског филма знала да препозна њихов прави квалитет. Ипак, не сумњам да ће доћи дан када ће Данци доживети ренесансу, а до тада ево мало слика из филма, као и дијалог листе култне сцене у атељеу. Уживајте !


АНРДИЈА: Нисам те чуо кад си ушла.
ДАНИЦА: Јесу ли све ове куће београдске?
АНДРИЈА: Ови наши овде хоће да им сликам њихове родне крајеве, ал' успем и Београд ту и тамо некоме да продам.
ДАНИЦА: Толике године се бавим уметношћу, а никад нисам умела ни кућу да нацртам.
АНДРИЈА: Лако је, дођи.

I kreće čoček...

Rezultati konačno

Drage isterivačice, ono što smo znali već više od mesec dana, konačno je i objavljeno na sajtu, a evo i saopštenja komisije:

IZVEŠTAJ KOMISIJE O IZBORU PROJEKATA PO KONKURSU ZA FINANSIRANjE RAZVOJA FILMSKOG SCENARIJA
17.10.2008.

Komisija Filmskog centra Srbije, izabrana da odluči o radovima koji su stigli na konkurs za materijalnu potporu u izradi budućih scenarija, u sastavu Milena Marković, Biljana Maksić i Bogdan Tirnanić, obavila je svoj zadatak sa malim zakašnjenjem.
To nije bio lak posao, jer je na konkurs stiglo devedeset radova.
Ali, Komisija je, ipak, savesno pročitala sve ''priloge'' vodeći o njima čak i kratke beleške. Mada pravila na tome ne insistiraju, ali ih karakter konkursa obavezuje, Komisija je odlučila da ne razmatra predloge za dokumentarne ili kratkometražne filmove, kao za one koji su priloženi kao gotovi scenariji ili čak kao knjige snimanja. Konkurs izričito navodi da mu je svrha materijalna potpora idejama (sinopsisima i sl.) za buduće filmske scenarije. O sudbini tih tekstova odlučivaće neka druga komisija, čiji nam je sastav nepoznat, osim u smislu da u njenom radu nećemo učestvovati.
Da konačno pređemo na odluke: Komisija je jednoglasno odlučila da u ''dalji postupak'' predloži sledeće tekstove:
1. Vladislava Vojnović ''Drugi krug''
2. Srđan Anđelić / Miodrag Ćertić ''VistaVision''
3. Vuk Ršumović ''Ničije dete''
4. Danilo Bećković ''Monte Zombie''
5. Saša Radojević ''Želja''

KOMISIJA ZA RAZVOJ FILMSKOG SCENARIJA:
Bogdan Tirnanić
Biljana Maksić
Milena Marković

Uz dodatak da je svaki scenario dobio po 4, a ne 5 hiljada eura kao pre 2,5 godine, što će reći da su sredstva sa 50 soma spala na 20.

Šta da vam kažem osim da bih voleo da vidim 'čak i beleške',koje su pravili, pa ću već u ponedeljak da zovem da pitam da li ih možda imaju u fcs-u.

Ono čime sam jako nezadovoljan je naš pristup celoj stvari, tj. materijal za konkurs smo prilično traljavo odradili i predali u poslednji čas. Timo smo se jako puno ogrešili o dragu nam Blek Ajvi i o više od dve godine rada na njoj. Neću da kažem da bismo dobili lovu da smo stvar napisali kako valja, to je potpuno nebitno. Bitno je da kada se negde prijavljujemo, kad u nešto ulazimo, onda, sestre, ili ćemo da dobro oznojimo guzice ili ne treba ni de se trtimo.
Mene je ovakav naš pristup veoma pogodio i razočarao i evo već više od mesec dana, svaki put kada pomislim na to osećam se jako,jako loše.
Zato od sada,ako ponovo nekad nešto budemo radili zajedno (što bih, uprkos svemu, ja veoma voleo), radićemo isključivo sa punim požrtvovanjem i posvećenošću ili ja u tome neću da učestvujem.

Uprkos svemu, nadam se pozitivnom ishodu kada je potencijalna realizacija Ivane u pitanju.

Go TruthBusters !

Goran Markovic "Turneja"

Isterivaci,

napokon evo dobrog novog srpskog filma! Dogodio se! Toliko sam uzbudjena sto je film dobar, da sam cak u nadi da ce mozda oznaciti pocetak neceg novog - bas kao sto smo ustanovili da je film istog reditelja "Tito i Ja" oznacio kraj (ili krah) jedne bivse ere srpskog filma. Naravno ne mora da znaci, moze biti i izuzetak koj potvrdjuje pravilo, al' lepo je nadati se.

Razlog zasto mislim da moze da oznaci nesto novo je distanca od 15 godina koja sad postoji u odnosu na rat. Ljudima se utisci polako slezu, emocije smiruju, vid izostrava i moguce je praviti relevantne filmove o 90im. Sto mislim da je nasa (kinematografska, umetnicka) sudbina. Ne da svi treba da nahrle da se bave tom temom, ne da to treba da se uspostavi kao neki tematski imperativ, nego prosto prirodno je da sada kada (sta-god-ko-mislio) ipak imamo vremena da malo stanemo i razmislimo, prirodno je da pocnemo da razmisljamo i analiziramo ono sto se dogadjalo - svako iz svoje vizure i perspektive. Rat, ratni zlocini, dizelasi, sponzoruse, pevaljke, prangije, besna kola, sankcije, nestanci struje, redovi za hledb, inflacija, penzije od 1 marke, posela, gangovi, mafijaska i db-ovska ubistva... sve je to deo nasih zivota tj u nasem konkretnom slucaju, naseg odrastanja. I sada, kada smo odrasli, kada toga vise nema, kada vreme (koliko god svojih problema imalo) ipak dopusta da se duboko uzdahne i osvrne... cini mi se da je sada trenutak da sve to dodje na dnevni red.

E to mislim da mozda moze biti naredna epoha u srpskom filmu - i u tom smislu "Turneja" bi obelezila njen pocetak.

(ne kazem da ranije nije bilo filmova koji su se bavili 90im, ali osim Dragojevicevih oko kojih mozemo da se sporimo, nije bilo uspesnih)

"Turneja" daje jednu gradjansku, salonsku perspektivu na ono sto se dogadjalo u Bosni '93. Glumci su predstavljeni kao prilicni lezilebovici, sarlatani, ljudi nezainetersovani za politiku i bez preterane empatije prema ljudima koje rat direktno pogadja, koji trbuhom-za-kruhom (u zelji za brzom i lakom zaradom), odlaze da tezgare u ratom zahvacene predele Bosne, naivno verujuci da ce taj put biti brz i bezbedan. Sad da ipak naglasim: nisu predstavljeni kao totalni idioti, vise alkosi i kockari, eskapisti, dobronamerni klovnovi (osim Kicicevog lika koji je dat kao, recimo, umereni deveto-martovac). Naravno, tamo ih ceka rat i glumci upadaju u niz nedaca pre nego sto mogu da se, zauvek promenjeni, vrate u Beograd.

Simbolicno, dakle, ovo je opet Markovicev film o (ovaj put fatalnom) padu Beogradske gradjanske klase koja zauvek gubi svoju nevinost i bezbriznost koju je toliko sebicno zelela da sacuva i samim tim prestaje da bude (odigrava svoju poslednju predstavu - na kraju filma svetla se gase na glumce na pozornici).

Sve ostalo u filmu (rat; srbi, hrvati, muslimani) dato je upravo iz perspektive te klase: kao nejasno, bezumno, haoticno i besmisleno. Glumci su ono sto je svim zaracenim stranama zajednicko - svi ih prepoznaju i svi prema njima imaju manje ili vise milosti. A glumcima (beogradjanima i zagrepcanki) su svi manje isti: isti narod, iste fizionomije (tako da u magli zapravo nikad ne znas koja vojska ti prilazi), isti strahovi i iste teznje, iste vrline i mane.
A s druge strane, opet, za beogradske glumce Bosna je dzungla - carstvo nekakvih cudnih/smesnih/opasnih ljudi - drugacijih ljudi - koje Markovic priznaje da ne razume i ne stidi se da ismeva (potencijalni problem kod buduce publike) ali za koje u odredjenim trenucima filma pokazuje postovanje i empatiju i takvu iskrenu poniznost u odnosu na njihovu tragediju, kakva je retko, ako ikad, vidjena u nasem filmu.

Kao i uvek kod Markovica film, ipak, ostaje lokalan. On ima univerzalnu antiratnu poruku, ali vecina njegovog smeka, kao i obicno (Nacionalna klasa, Tajvanska kanasta, Majstori Majstori itd) se zasniva kako na finim, spot-on, tako i na over-the-top komentarima mentaliteta. Naravno, ne sa eksploatacijom njegove povrsinske manifestacije (kao kod npr Momcilovica) nego uglavnom sa razumevanjem njegove kompleksnosti.

Za glumu je najvaznije da se naglasi da "Turneja" predstavlja povratak tzv "ansambl kasta" u nas film. Sve su glumacka imena, ali niko nije prerazmahan, nasmiran ili u prvom planu. S izuzetkom Mire Furlan (malo povisen, patetican ton) i samo ponekad Taleta (koj glumi samog sebe), svi su uspeli da pogode istu glumacku notu, te da nesebicno ostanu uspesni kao grupa, a ne pojedinacno istaknuti. Sve epizode (s izuzetkom pateticnog i preteranog Cvetkovica) su fenomenalne, ima par remek dela a i par genijalnih statista sa zadatkom na nivou "keve" iz Majstora!

Naravno, "Turneja" nije film bez mana. Ali trenutno, imajuci u vidu kakvih smo se sve govana nagledali u poslednje vreme, ni ne zelim o njima da pisem. Takodje, "Turneja" nije neki film-novog-vremena, pristup reziji je klasican ako hocemo da budemo dobronamerni a zastareo ako smo strogi.

Ali "Turneja" je film. Pocetak, sredina, kraj, likovi, tema, ideja... the whole shebang! a onima kojima "legne" - i mnogo vise od toga.

Who the Fuck is Milos Brankovic (& who the fuck cares)

Evo, upravo dadoh 500dindzi za dve karte i (ne)odgledah glupavog M.B.
Toliko je film smorio da to nije pametno. Uzasno sam se trudila da ga odgledam do kraja kako bi moj "prikaz" imao legitimitet, al' dzaba.

Elem, M.B. je pokusaj "revenge fantazije", obican ortak, good guy, roka gomilu negativaca koji su mu se direktno ili indirektno zamerili i prenosno se obracunava sa sistemom.

I to je cool. Pravi frejm za serbija tudej. Ima cak i taj "black ivy" momenat: ortak je student arhitekture :) Znaci, u tom smislu, rispekt, nije neki eskapizam, gistrifikacija itd, nego se taj covek reditelj lepo, fino, posteno obracunava sa onime sto mu smeta chez noi, 2008 AD.

Ima neceg dobrog u kompoziciji kadrova, neki talenat reditelja ili DPa se tu promolio, malo tu nesto zamirise na film umesto, as usual, na spansku seriju.

Fotografija koju tolko nahvalise je whatever, deluje ti kao da si u Kinoteci i gledas film iz 60ih, ne znam da li je to do projektora, trt mrt, al' u svakom slucaju ne moze se sad tu govoriti o nekoj kao vau fotografiji.

(digresija, izvinte, evo sad ide na TVu, MB je imao premijeru u Ster (aka Delta) Cinemas. a ha ha ha ha - pa dobro, to je malo duhovito)

Whatelse? Ne znam... sigurno postoji jos nesto pozitivno u vezi filma, al' sad mi ne pada na pamet.

E, sad, takozvane mane.

Ja ne verujem, i zao mi je to da kazem, ali scenario je opet katastrofa (dobio nagradu za scenario u Vrnjackoj Banji). Pazi, naravno da je to bolje od nekih Konja Vranih itd, ali to se valjda podrazumeva. Prica neka postoji, ali je vrlo nespretno ispricana, dosadna, dijalozi idiotski, situacije nerealne, stepen stilizacije neravnomeran itd.

Film se, kao, eksplicitno bavi nasom sadasnjoscu a, ono, zapravo, veze nema
sa stvarnoscu. Ok, stilizaciju kao takvu postujem, ali ona mora da ima neki sistem, neku svoju unutrasnju logiku (koja je komunikativna, naravno).
Imam utisak da stilizacija nije bila cilj (mada se namerno islo na npr noir, preterivanje itd) vec da se ne ume bolje, da prosto covek nije umeo bolje to da napise/rezira. Reference na noir su npr samo u pojedinim kostima, mozda fotografiji... scenografija je mahom realisticna, gluma od-coveka-do-coveka itd. Znaci nema tu neki stilizovani univerzum (kao npr "Brick") nego je sve tako proizvoljno i... pa... glupo.

Ali ono sto mi je u stvari najinteresantnije bilo je ko je u filmu identifikovan kao neprijatelj. Dakle, ko su ti ljudi koji su krivci za patnju everymana Milosa Brankovica i koje treba poubijati?

Ok, tu su kriminalci. Tu je i korumpirana murja. Pominju se, naravno, i kapitalisti, ministri, reklame... ceo paket.

Ali najveci NAJVECI krivci su

1. ateisti
2. pederi
3. jevreji

1. ateisti: nevladina organizacija (naravno!) koja se zove "Udruzenje Ateista" i koju vode dve karikirane, odvratne, zle lezbejke.

2.&3: zli profesor arhitekture Egon Koen, peder, koj jebe sina svoje sestre.

Znaci mene to plasi. Mene plasi da se od para od naseg poreza snima film sa takvim implikacijama. Kazem sebi, mozda je to slucajno i bez zadnje namere... Al' brate, nije slucajno! Ne zove se tebi najodvratniji negativac u filmu slucajno "Egon Koen".

Evo, sad slusam na TVu, film je dobio prve pare na konkursu kad su u ziriju bili Vojnov, Dragojevic i promace mi ko jos. Pa mozda ja gresim, ali nisu oni budale da nisu svesni cemu daju pare!

Al' onda makar da kazes da je film uzasno uzbudljiv, dobar, a ovo je kao u drugom planu, promalja se... Nego ne! Film je bulja dosadna a ovo ti sve vreme kopa oci!

Evo sad jos kazu da je film na nekom festivalu kod nas (tipa Cinema City ili sta vec) dobio nagradu publike.

I samo jos da dodam da je nas Milos Brankovic stari Beogradjanin iz neke popovske porodice, vrlo je pravoveran i bogougodan, drzi sliku majke i popa u novcaniku.

E, da, to je jos jedna kao "ideoloska" linija filma: Milos Brankovic je jedini strejt ortak seksualno, svi ostali su seksualno "devijantni": lezbejke, pederi, sado-mazo kripovi itd. Znaci, svakog negativca krasi nesto sto reditelj cita kao seksualnu izopacenost. Tako da sve to meni malo mirise na ono da jevrejske zene puse karu a nemice-arijevke furaju samo manastirku.

Tako da ne znam sta da vam kazem. Navikli smo vec na to tresiranje nevladinih organizacija, na taj "desnicarki smek" koj provejava ili preovladava u skoro svim nasim filmovima (od "priznali su pedere pa ce i nas pedofile" u 8 1/2 do "na lepom plavom Dunavu") ali ovaj film ipak ide korak dalje. Ipak prelazi tu liniju ideoloskog podteksta (ponekad i spontanog) i ulazi u teritoriju samozaljubljene ostrascenosti, mrznje prema drugom, narcisoidne ubedjenosti u sopstvenu pravicnost...

Zao mi je sto film nisam odgledala do kraja i uvek me grize savest da se nisam, ipak, nesto ogresila o autora, ali cisto sumnjam...

c 4 yrself

Sve ono dobro u novim srpskim filmovima...

Ajmo, sestre isterivačice, da primenimo malo jing-jang fazon i da probamo da iscedimo što je više moguće dobrih momenata u srpskoj risent filmografiji. Daklem, evo liste (po redu kako su mi padali napamet) i mojih utisaka:

1.Ljubav & Drugi zločini-dobra je špica. Nije loša i ona scena kada lupa kola Bakočeviću. Uopšte, dobro je bilo videti Bakočevića on the screen again.

2.Na LP Dunavu-pa, ja sam se radovao tolikoj količini domaće golotinje i uopšte tim treš-porno momentima. Dobar mi je odnos Bosiljčić i Gerda i ona scena orgazam, orgazam ! I gotivno je što ima toliko potpunog idiotluka da se od srca smeješ u par trenutaka, a imaš i nekoliko situacija da ne možeš da veruješ šta gledaš-

3.Miloš Branković-nisam gledao,ko jeste nek ga cedi

4.Hadersfild-Auh. Ajde pomagajte,ako boga znate...

5.Čarlston za Ognjenku-E, pa tu već ima podobrih stvari. Dobri su specijalni efekti, nije loša muzika. Dobar mi je početak priče. Dobar mi je taj neki muško-fantazirajući feminizam, o kome je dolfie pričala svojevremeno. Dobri su mi Kapičić i Jezdić i kao likovi i kao kasting. Dobra mi je scena trpačine. Dobar mi je deda Bisa. I tako...

6.Sutra ujutru-Tu mi je mnogo dobra Nada Šargin. I Fekmiju mi nije loš. I ja sam jebi ga osetio neku emociju tom celog filma. I dobra mi je scena kada trči za njim na kraju. Jebi ga, tako je.

7.Klopka-dobro mi je što je to kao neki pokušaj trilera. I kao Nataša Ninković mi nije bila loša. Valjda.

8.Sedam i po-pomagajte, malo sam zaboravio. Ona prva priča sa Maradonom je valjda imala neke smešne momente.

9.Konji vrani-nisam gledao, nažalost. Mada sam čuo da je otvorio neki festival u Albaniji.

MPK's Tribeca Film Festival Report No2- Elite Squad

Da je Elite Squad samo jedan od filmova, koji se nekako progurao na Tribeku, ne bi zasluživao previše pažnje, al kako je u pitanju film, koji mrtav ladan dobi zlatna međeda u Berlinu,te ostvari priličnu gledanost worldwide, a vidim pojavio se i u našim dvd klubovima, stvar je krajnje zabrinjavajuća.
Film govori o brazilskoj 'elitnoj' policijskoj jedinici,koja s vremena na vreme operiše u favelama-slotovima,kad dođe do nekih većih nemira ili kada je u gradu iz nekog razloga potrebno zavesti privid reda (dolazak pape), a najčešće kad im se jednostavno digne,pa odlaze i brutalno se obračunavaju sa dilerima droge (onim nižeg ranga naravno) i nesrećnim klincima, koji rade za njih. Glavni junak,jedan od komandanata, kome je žena u 2. stanju, ima psihičkih problema zbog pritiska, koji posao profi ubice nosi sa sobom, pa želi da se povuče iz cele priče, al' ne i da joj se suprotstavi. Naprotiv, on samo želi da među mladim pitomcima nađe pravog čoveka, koji će uspešno da ga nasledi u hladnokrvnom likvidiranju svega što ima više od 15 godina i nosi utoku. Izbor na kraju pada na crnca-cvikeraša, koji tokom čitavog filma želi da se obrazuje, pa upisuje faks, ali tamo nailazi samo na licemerne bogate studente i korumpirane nevladine organizacije (ha!), koji osuđuju brutalnost policije, jer nemaju pojma šta se dešava in real life i koji reaguju samo kada neko od njih strada, a za sirotinju, koja živi po favelama i svakodnevno trpi torturu narko-bandi, baš ih briga. U poslednjoj sceni crnac dobija pušku da likvidira narko-dilera (iz osvete, pošto je slučajno ubio jednog njihovog člana), a iza njega sija sunce.
Na pitanje kako reaguje na kritike da film veliča Elite Squad i promoviše nasilje, sam reditelj Jose Padilha mrtav ladan kaže kako jeste ono što oni rade brutalno i to je on i pokazao, ali se obični građani Rija osećaju mnogo sigurnije kada su Tropa de Elite tu. Nešto slično sam baš u Njojorku čuo od jedne naše devojke-kao jeste Legija ubica, al' su se Srbi na Kosovu ipak osećali sigurno kad su beretke bile dole. E, pa otprilike isto ono što se krilo iza Legijinog prodavanja 'osećaja sigurnosti' unesrećenim ljudima, i ovde je slučaj. Iako to u filmu naravno nije pokazano,nije potrebno puno mozga da bi se zaključilo da bi i Tropa de Elite mogla biti uključena u trgovinu drogom & ostale kriminalne rabote.Jer, oni su vojska za sebe, koja može da radi šta hoće i manje-više ne odgovara nikome, pa bi onda trebalo da poverujemo da su njihovi šefovi toliko pošteni i gadljivi na lovu da odbijaju svaku priliku da se obogate od preprodaje droge,ucena i reketiranja, koja im se praktično nudi na tacni. Ubistva i mučenja može, al' da se pritom zgrne i neka kinta, e to već ne dolazi u obzir! Važi, u redu je. Uostalom, njihova uspešnost u rešavanju problema u favelama jednaka je Legijinoj uspešnosti rešavanja problema na Kosovu. A otprilike isto toliko i žele da reše problem. Jer,ako bi nestalo narko-bandi, nestala bi i potreba za njihovim postojanjem.
Da ne bude zabune, ja daleko od toga da mislim da je pravo na fer suđenje za ratne zločince, trgovce ljudima, organima i drogom,okorele kriminalce i ubice najvrednija tekovina čovečanstva. Naprotiv, mislim da je to poslednja stvar, koju jedna država ogrezla u korupciju i kriminal treba se trudi da ostvari.
Ali sasvim je jedna stvar 'singapurski model',po kome se za trgovinu drogom i bilo kakav vid širenja rasne,verske,etničke ili 'polne' mržnje ide na preki sud,koji uglavnom izriče smrtne kazne ili doživotne robije. Pa može Amnesty Internatrional da se buni koliko mu je volja, al' u Singapuru je stopa kriminala 0, a međuetnička tolerancija na najvišem nivou u svetu.
Jedinica, koja ide i ubija u ime države je nešto sasvim drugo, kao što smo nažalost imali prilike da se uverimo...
Pitanje je samo kako i zašto je pobedio u Berlinu?

MPK's Tribeca Film Festival Report No1

Dragi Truth Bustersi, tokom svog nedavnog boravka u svima nam predragom Njujorku, iskoristih jedinstvenu priliku da posetim možda najznačajniji festival arthouse (da ne kažem autorskog), nezavisnog & dokumentarnog filma in da world. Nažalost, zbog našeg plana puta, uhvatio sam samo poslednja 3 dana festivala i odgledao svega 3 filma :(, ali je i to bilo dovoljno da se steknu neki utisci, pa evo ih...

Daklem, 'De Nirov' festival smešten je u desetak, uglavnom 'alternativnijih' (ali nikako malih ili neuređenih) bioskopa u umetničko-bomeskim kvartovima NYC-a, daklem Sohou, East i Greenwitch Village-u, Chelsea-ju i naravno Tribeki. Prilično je dobro reklamiran po gradu posterima, platnenim reklamama, city lightovima i ostalim OOH vidovima oglašavanja, što bi rekla Mitrovaja, a kako je 'medijski propraćen', nisam baš u prilici da sudim, al' koliko sam uspeo da skontam-sasvim solidno i u duhu tog 'fancy, a umetničkog' šmeka.

Cena karte je 15 doldži za večernje i 8 za dnevne projekcije. Karte za sve projekcije se kupuju na glavnoj blagajni ispred AYC bioskopa iznad Union Squer-a, ali samo određeni broj, dok se ostatak prodaje na blagajni samog bioskopa pred projekciju, za koje treba doći bar čuku vremena ranije, ali je gotivno stajati tako u redu sa gomilom ipak nekog kulturiška sveta all over the world, pravi odmor od non-stop agresije turista i emigranata.

Filmova je bilo tušta i tma, od kojih je jedno 70% bilo svetskih premijera, a ostali uglavnom severno američke premijere (i par kanadskih dokumentaraca,koji su bili USA premijere). Sve naravno nezavisna produkcija osim dva studio hita, koja (iz ko zna kojih razloga) imadoše prvo izvođenje baš na Tribeci-Speed Racer (za koji od sestre Kriss čuh da je govno nevđeno) i Redbelt-novi film Dejvida Mameta, o nekom karatisti, koji se upušta u ulične tuče iz neke teške nužde verovatno, pa im se onda najebava majke svima ili već tako nekako.

Gomila dokumentaraca iz celog sveta,uglavnom politički obojenih, da ne kažem angažovanih, od kojih je jedan bio Milosevic On Trial sa sve zamišljenim Džefrijem Najsom na posteru, al' iako sam mogao,nisam hteo da idem da ga gledam. Ono drugo što je zanimljivo kad su dokumentarci u pitanju je da ih je preko pola režirano od strane više od jedne osobe. Ovaj trend, može se reći da se sve više prenosi i na igranu strukturu, pogotovo u nezavisnoj produkciji, pa je tako bio nemali broj filmova, koje režiraše dvoje, a u velikoj većini dvoje ili više ih je pisalo scenario. Takav jedan beše i Lake city, koji sam išao da gledam, a na pitanje tipa iz publike kako uspevaju dvoje da se usaglase da zajedno pišu scenario i snime film, jedan od reditelja (Hunter Hill) ogovori da njemu sad uopšte nije jasno kako jedan čovek može da obavi toliki posao & izdrži pritisak.

A to mi je i najveća prednost festivala-svi reditelji su tu i nakon projekcije publika im postavlja pitanja. Kako meni međutim uvek treba malo više vremena da mi se film slegne,pre nego što iskonstruišem neko svoje mišljenje, ovu opciju nisam baš najsrećnije iskoristio, što mi je pogotovo krivo kad je pobednik Berlina-braziliski film Elite Squad u pitanju (o kome više reči u narednom postu).

Pratećih programa nije bio baš previše, a najzanimljiviji, koji se nažalost odvio baš na dan kad smo došli, bio je razgovor sa De Nirom i Palminterijem o njihovom filmu A Bronx Tale iz 93, ali i uopšte o snimanju filmova, karijeri glumca, njujorku, bronksu, itd.

Into the Wild / Dopler... ali pravi!

Prvo ljudi moji: potpuno sam blown away by Emile Hirsch!

Bio mi je simpatican jos od Alpha Dog (ko nije gledao da gleda - nije da nema svojih mana, ali generalno odlican film + lots of young talent, tipa Emil + Ben Foster + Anton Yelchin + nevidjeno gotivan Justin Timberlake ?!). Ne znam zasto, al nesto se obradujem svaki put kad se neki relativno novi lik pokaze kao dobar glumac, tipa nas Ryan, valjda su mi mnooogo dosadni ovi etablirani.

E, sad, sto se filma tice, meni je ovo ubedljivo najbolji film Sona Pena. U principu, uvek mi je Son bio preterani mrsomud & filozof, cak i kao glumac, a kao reditelj narocito. E, sad, ovaj film i lici i ne lici na njega. Lici u smislu teme (filosofsko mrsomudjenje / naravno u najpozitivnijem svetlu :) ali ne lici u estetskom smislu - nema te njegove klaustrofobije, mraka, depre... nego je sve open space, sareno, otvoreno... kao da film dise, da mu je ritam prirodan (sto mi je uvek falilo kod Sona Pena - generalno mu svi filmovi pate od tog namestenog, laznog ritma).

Film je istinita prica o ortaku iz bogate porodice koj, po zavrsetku studija, odluci da ostavi all wordly goods behind & da se bez kinte, kola i sa samo osnovnim potrebstinama uprti na putesestvije po divljinama Amerike koje ce mu, nada se, doneti prosvetljenje. Kako film odmice, tako njega putovanje vodi sve dublje i dublje u divljinu, da bi na kraju zavrsio na Aljasci...

Fakat, treba strpljenja i raspolozenja da se film odgleda. Ali dobar je! Tema koja je ocigledno sad aktuelnija nego ikad (materijalno vs spiritualno, za i protiv kapitalizma, smisao zivota itd), obradjena na jedan vrlo zanimljiv (ako ne bas potpuno originalan), iskren i ubedljiv nacin, sa razresenjem koje je i potresno i optimisticno.

Ono sto je najbolje, bar meni, je sto film mnogo toga podrazumeva i ne tretira nas kao idiote - podrazumeva da nam je junak psiholoski poznat, pa ga preterano ne objasnjava, podrazumeva da i sami delimo neke od junakovih svetonazora, pa ih ne verbalizuje... emocije i spoznaje tezi da saopsti kroz sliku, scenu, odnos... ne kroz reci (netipicno za Sona Pena). S druge strane, ako se u film ne udje sa dobrom dozom podrazumevanja, razumem zasto nekog moze da razocara. Nazalost, na samom kraju film malo samog sebe izneverava u ovom smislu, pa se poruka BUKVALNO izgovori... to je mozda najveca mana (+ Vilijam Hurt & Marsa Gej Harden /roditelji/ su malo preterani).

Eto, znaci, topla preporuka.

+ Ajde, malo postujte isterivaci, sta ste se uspavali :)

Paranoid Park / 'De ih nalaze?!

Elem,

iz nekog razloga ne stigoh ranije da nascribam review za Paranoid Park koj sam gledala na Festu. Nije los film, mozda malcice preachy u odnosu na prethodne (bolje) filmove Gasa Van Santa (i Larija Klarka) na datu temu, ali u svakom slucaju dobar.

Ono sto se izdvaja kao "naj dobro" ili u cemu je ovaj reditelj apsolutno superioran u odnosu na (pa, jebiga) skoro sve reditelje :) je nenormalno dobra atmosfera koja daje tacan, medicinski-precizan uvid u svet emocija glavnih likova ili, tacnije receno, svet u kome su one zamrznute.

Naravno, dosta je pokusaja bilo da se na filmu capteruje i prikaze nedostatak emocija ili praznina junaka (Sofia Copolla mi prva pada na pamet - u svakom filmu, naravno, ali u Mariji Antoaneti pokusaj je i uspeo!), ali nema spora da su Gas & Leri apsolutni sampioni navedene discipline.

Bez zelje da ih poredim (Gus dobija, naravno :), obojca imaju neku genijalnu perceptivnu moc u odnosu na teen period i, sto mi je zapravo i najvaznije za ovu temu, obojca prave SPOT ON CASTINGE!

Kako? Gde nadju ove bolesno genijalne naturschike?

Mare & me smo inspirisani Elephantom razvili teoriju da za to moras da budes gay and/or malcice pedofil. Takvu objektivizaciju decacke lepote mislim da nigde drugde ne mozes da susretnes a ona cak nema ni svoj opozitni pandan (ja bar ne znam za reditelja koj ima takav fetis na teen girls. Standardne, dosadne objektivizacije se ne racunaju). Mislim, ok, ako se bas potrudim, mozda Erik Romer sa filmovima tipa "Paulina na plazi" i "Klerino koleno". Ali to bi bilo to.

Dakle, samo da se napomene: Gus Van Saint je "stvorio" Meta Dilona, Kianu Rivsa, Rivera Finiksa (nije ih pronasao, ali ih je, vala, reinventovao), Joakima Finiksa, Kejsi Afleka...

Kod Lerija Klarka su debitovale Rosario Doson, Kloi Sevinji... koristio je Breda Renfroa, Nik Stala, Bizu Filips...

a obojca su koristila Majkla Pita.

Ali to su samo glumci sa kojima su radili! Pravi uspeh lezi u klincima (na slici). Svaka cast.

Тријумф Часлава !

Филм 'Чаславова листа' по Кристином и мом сценарију добиде награду за најбољи домаћи краткометражни филм на Фестивалу.
Крисс и ја нисмо били обавештени ни да је филм снимљен, па га тако нисмо ни гледали, ал'чим га набавимо (а успут мало и 'попричамо'са Мишом редитељем) организоваћемо колективно гледање и пијанку код Сенке!

И што би рекао наш народ: 'По Чаславу се Ивана познаје...'

DDD5 / Cargo 200 - Jos jedan Ruski rodoljubivi film

Gledali MPKP, Slobodanka i ja Kargo 200. Misljenja o filmu podeljena, ali mislim da se mozemo sloziti u sledecem:

u nekom od ranijih postova pomenuti nacosi i rusofili sigurno nece voleti ovaj film.

Doduse, film se zbiva 1984. godine (u jednom od najmracnijih perioda Ruske istorije) te opsiuje Rusiju onoga vremena, ali interesantno je da se ta informacija (o vremenu radnje) daje tek na kraju filma, pre odjavne spice.

SC - poluprazan, steta. U trenutku opet aktuelne idealizacije Rusije, dobro je da se podsetimo da je u pitanju zapravo jedna devastirana i napacena zemlja, koja, da, ide ka boljem zivotu, ali veoma sitnim koracima i to tako sto se izrazito mali broj (kriminalaca) nenormalno bogati, mali procenat zivi dobro ili bogato, a ogromna vecina i dalje u (teskom) siromastvu.

Takodje, dobro je i da se podsetimo da Rusi nisu neke romantizovane cikice, sa velikom dusom i jos vecom mudroscu, koje se voze u Elektricki prelistavajuci, u najmanju ruku po peti put, Bracu Karamazove... nego su (barem jednim delom) nacija hronicnih alkoholicara, napacenih, obespravljenih i ponizenih ljudi, koje su godine dehumanizujuce komunisticke birokratije i strahovlade svele na tuzne, ubledele spodobe ili (kako ovaj film sugerise) teske MANIJAKE, ubice, sadiste, zivotinje koje se svim sredstvima bore za ostvarivanje svojih bazicnih poriva, koji su im jedini i ostali.

Ne znam zasto verujemo da neko ko ne pokazuje ni trunku saosecanja i ljubavi za sopstveni narod kao Ruski Mr. prezident (i skoro svi celnici pre njega), ima postene, pravedne i humane namere kada se radi o nasem.

Lako je o svetskoj (americkoj?) nepravdi promisljati sitog stomaka iz udobne fotelje.

Ja sam bila i u Rusiji i u ogromnoj vecini zemalja zapadne Evrope i u Americi.

St Petersburg je jedno, ali moja malenkost je imala priliku da vidi i izvesni Kirisi, obliznji gradic.
Taj cemer ljudi moji, ja nemam reci da opisem. Najtuznije je sto oko 65-70% stanovnika Kirisija cine zene. I da se razumemo, to nisu ni blizu zenama iz maste Urosa Stojanovica. To su tuzne, polu-pismene, pogrbljene figure koje izlaze iz prljavo-zutih kockica sto ih je neko nazvao "stambenim zgradama" i rmbace na prozvodnim linijama lokalnih fabrika, umorne, ispijene, sa vanbracnom decom i pijanim sefovima koji deluju kao upravnici logora.

Kirisi je jedna od najtuznijih slika koje sam ja u zivotu videla. Ne moze da se poredi sa, recimo, Amsterdamskim "opasnim" pregradjem u koje smo MPKP, Lero i ja zalutali, a u kome zivi Holandski doseljenicki "sljam".

Cargo je pun takvih slika. Ulazak u gradic Leninov, sav u fabrikama, u isprepletalim sivim cevima koje kao da nigde ne pocinju i nikuda ne vode, beskrajni kilometri celika, fabricki dimnjaci iz kojih ne kulja dim, svedocanstvo velike industrijske ambicije propale pod teretom svoje beskrupuloznosti. A medju tim hladnim, bezivotnim celicnim konstrukcijama tumaraju ljudi-koji-to-vise-nisu, ljudi bez svrhe, izgubljeni, odbaceni i zaboravljeni za koje utehe nema - ni u Bogu, ni u nauci.

Ili slika (gore okacena) gole mlade devojke lisicama vezane za krevet, okruzene lesevima tri mrtva muskarca. Oko nje su (simbolicki) mrtvaci neprekidnih Ruskih ratova, ali za nju nema bega od te postelje, iz tog grada duhova.

Ili slika aviona (kargo 200) koj donosi kovcege leseva Ruskih vojnika ubijenih u Avganistanu, i u koj se, paralelno sa iskrcavanjem kovcega, ukrcavaju novi vojnici - glineni golubovi, marionete, pacovi... CIJI ZIVOT NE VREDI NISTA!

I, onda, prosto, ne mogu vise da slusam te price kako su ljudi na zapadu roboti i kako je potrosacko drustvo zlo. Da, ja sam itekako levicar u svakom smislu i mislim da u Evropi dosta toga treba da se menja i da, Evropa cesto stagnira ili skrene sa svog puta ili cini greske ili sta god... ali u Evropi ljudski zivot NESTO JEBENO VREDI! Vojnici su (cesto) profesionalni vojnici a i tad se narod zali ako ginu. Za Evropu (u figurativnom smislu, ne kao geografski prostor) se vredi boriti. Vredi je menjati.

Rusija NIJE zemlja pravih vrednosti i neka, kao, postena i ispravna alternativa. Rusija (i "ruski" nacin misljenja) je jedan bezdan, jedna crna rupa mazohizma i nihilizma, u kojoj jedina radost dolazi u delirijum tremensu.

Milion puta pre bi bila Evropski "robot" nego Ruski "slobodoumnik".

Prijatno!

Fest / DDD4 / Bivse ljubavnice (kroz istoriju)....

Evo i prvog totalno bezveze filma kog sam odgledala na Festu.

Nije cak ni quallity waste-of-time za DVD.
Mislim, sta znam...

Scene sexa nisu lose, ali je gluma ocajna (narocito ova Asia Agrento), plotline dosadan,
a rezija bas nekako suvoparna i nekreativna i, bas mi je zao da to kazem kad god je zena reditelj u pitanju i stvarno zelim da navijam, al' jebiga, lose je rezirano (po sistemu plan-kontra plan, krupnjak, krupnjak, kodemo-kadar). Prvih pola sata ok, posle neki dosadni davez u nedogled.

Ali zato... iskoristicu priliku da se pohvalim da sam po Senkinoj preporuci procitala Istoriju ljubavnica by Elisabeth Abbot i to svih 600 strana od korica do korica, uf!!! Sve ljubavnice kroz vekove su mi se smutile u glavi....

Malo je preopsirna i ta cica Abot, ali vredi da se procita knjiga zbog raznih interesantnih podataka o statusu zene (ne nuzno i samo ljubavnice) kroz epohe. Nije knjiga nesto studiozna po tom pitanju, vise onako malo romantizuje te pojedine/izabrane heroine, ali nije da nema sta da se sazna.

E, sad, malo je depresivno za citanje, samo stranica za stranicom crnih i precrnih sudbina nesretnih zenskinja kroz istoriju... ne znam da li je u pitanju cista selektorska tendencioznost ili su stvarno muskarci an general bili takve svinje, ali ja sam makar imala osecaj neke bas tuge nad tolikom nepravdom.

Al' dobro, postane ti malo jasnije odakle vecina predrasuda o zenama vodi poreklo. Mislim, bilo ti je jasno i do sad, al' nekako sve te nehumane prakse tako ozive pred tobom sa tih stranica da ti se, cisto emotivno, malo produbi shvatanje zasto ih je toliko tesko iskoreniti.