Tuesday, March 10, 2009

Ako smo pali, bili smo padu skloni


Hey isterivaci!
htedoh da napisem nesto o filmu koj pops & myself juce pogledasmo na novinarskoj projekciji, ali nesto drugo mi skrete paznju... elem, Azdaja, kazu na TVu, je kostala nesto preko 4 miliona evra!
CETIRI MILIONA EVRA.
To je oko, hmh, ne znam, 6, 7 miliona dolara...
Znaci, to je cena prosecnog Hollywoodskog filma, osim ako je akcioni, film katastrofe itd i mozda ako se oduzme honorar glavnog glumca/glumice ako imaju neku bas zvezdu. Za americki indie film to je ekstra skupo, moz' da ih snimis tri, cetiri prosecna.
No dobro, ovo je nazovimo visokobudzetni-film-po-opredeljenju, kao srpska "Australija", ima rat, ima lepe predele, ima melodramski ep, ima milijardu glumaca, eksplozije i sve one tehnicke stvari sto jedan dostojanstven vidokobudzetni film treba da ih ima: kranove, ruke, sine i ostala pomagala sto dovode do lepo komponovanih i raznolikih kadrova. I, ako je verovati mom golom oku, snimalo se na 35mm, ol' school, sto'no kazu siroko! Verovatno je bila i sirina sa trakom, verovatno se islo na po 20 dublova, sve dok ga glumac i tehnika ne ubodu savrseno!
I sta se dobilo?
Pa nesto slicno slucaju "Ognjenka" na koj "Azdaja" ako nicim drugim a ono budzetom mora da podseti.
Ok, Srdjan Dragojevic je brate nas najpismeniji reditelj (od ovih uslovno receno mladjih). I ovaj Dule Joksimovic il' kako li se zvase je dobar direktor fotografije.
I glumci manje-vise u redu, nista im ne fali. Ima i nekih simpaticnik DK fora.
Al' prica, nazalost, opet ne stima.
Malo su mnogo hteli, mnogo zapoceli.
S jedne strane ta ljubavna prica, koja ima smisla i zanima te, a s druge strane neka preopsirna metafora srpske tragicne situacije, sa gomilom na mentalitetu baziranih Dusko Kovacevic posalica i vanlajnera, pa sad umesto da to prokenjavanje o mentalitetu ode u drugi plan i iz njega sve vreme tinja, a da mi pratimo tu ljubavnu pricu, ono prica ode u drugi plan, a u prvi ispliva... pa ne znam tacno sta... sve i svasta, pa samim tim nista dobro.
No, da se vratim na temu: budzet.
A kako bismo ga stavili u perspektivu, evo koliko su kostali neki filmovi, cuveni ili oni koje volimo ili o kojima smo pisali ovde:

- Dve cadjave dvocevke (960 000 funti)

- In the Company of Men (cudo od filma za 25ooo dolara!)

- Rumunski "4,3,2" (6oo ooo evra)

- Blair Witch Project (22ooo dolara)

- Welcome to the Dollhouse (masterpiece Todda Solondsa - 800ooo dolara)

- Rodrigezovi El Mariachi (ultimativni lowbudget - 7ooo dolara /bez postprodukcije)

- Teen noir "Brick" (475ooo dolara)

- Clerks (27ooo dolara)

- Cube (365ooo dolara)

- Living in Oblivion (300ooo dolara)

itd.itd.
Malo treba da stavimo prst na celo zasto u Srbiji ne moze da se spakuje film za ispod 300ooo evra (skoro pola miliona dolara)!
I zasto nema vise stap-kanap filmova mladih ljudi.
Mrzi me da racunam, ali ispada da je za jednu "Azdaju" moglo da se snimi oko 200 Clerkova!!!

2 comments:

MPK Power said...

Jebem li ga, dolfie, nije bas ni da se ne snimaju kod nas stap/kanap filmovi. Pisah o tome i u Vremenu. Imaces ih bar 5-6 u ovoj godini. Naravno, vecina je dobila na kraju bar neku podrsku drzave, ali ima i onih, koji nisu kostali vise od nekoliko destina iljada jura.

Ali, slazem se da je 4 milke previse za Azdaju, a pogotovo sto sam ubedjen da bi onakav film kod nas mogao da se stuce za milion ladno! E, tu je problem, sto je gomila love zavrsila po dzepovima, sto na crno, sto kroz neke besmisleno velike honorare.

dolfie said...

napisala sam da bi bilo dobro da se snima vise stap-kanap filmova. Znaci, nije da se ne snimaju, ali mislim da ih nema dovoljno. To 5-6 ove godine nije nista, narocito ako uzmes u obzir da je ova/naredna godina izuzetno bogata po produkciji, a obicno (u proteklim godinama) bude 1,2 ili ni jedan stap-kanap film.

Nisam sigurna da se na "Azdaji" preterano kralo (mislim, verovatno se kralo, ali ne verujem da je to razlog ogromnog budzeta), nego pre mislim da se snimalo pod nekim nerealnim uslovima - fenomenalni honorari za celu ekipu: od reditelja, gomile glumaca, dir. fotografije, kostimografa, scenografa, pa sve do nekih sminkera, frizera, rekvizitera i sofera. Verovatno se nije narocito stedelo ni na cemu, ni na materijalima za izradu scenografije, ni na filmskoj traci, ni na postprodukciji itd.

Nego da se vratim na stap-kanap.

Stap-kanap podrazumeva neku produkciju koja ne kosta vise od, recimo, 10-15 hiljada evra (sa postom do 50 naj naj najvise).

Takvih filmova se u americi godisnje snimi verovatno hiljade sto po nekim filmskim skolama kao diplomski radovi, sto po nekim podrumima od strane entuzijasta itd.

Kultura stap-kanapa je super jer te tera da budes dovitljiv, originalan, kreativan, snalazljiv itd. 95% tih filmova na kraju verovatno budu kurac, ali je to u redu jer oni i sluze da se odvoji kukolj od zita. Onih 5% uspesnih zavrse na raznoraznim festivalima, a najbolji medju njima nadju distributera i kasnije dobiju sansu za visokobudzetni film. Tako su poceli Daren Arenofski, Ves Anderson (& Oven Vilson), Tod Solonds i jos sjaset njih.

E, sad, obzirom da kod nas drzava subvencionira film, meni nije jasno zasto se neki silni milioni (kad se sve zajedno skupi za ovu/narednu godinu to verovatno izadje na nekih desetak miliona) ne raspodele pravednije. Pa onda neki uspesni/etablirani reditelji mogu da dobiju po recimo pola miliona do naj naj najvise milion u retkim slucajevima (znaci NE SME niko da dobije vise od toga od poreza gradjana), a za ostalih dva, tri, cetiri miliona se onda finansira pa koliko - 200 stap-kanap filmova?!!! Tako da prakticno svako moze da dobije sansu (mislim, naravno da ne mora 200 godisnje, dovoljno je i 20).

Znaci da prakticno svako ko zeli da snimi stap-kanap film (ima adekvatan scenario) i ima potrebne akreditacije (zavrsio je reziju ili neku filmsku skolu + ima "kosuljicu" tj eksplikaciju kako zamislja da snimi film u okviru budzeta) manje-vise moze da dobije sansu.

Pitanje koje se dalje postavlja je sta posle raditi sa tim stap-kanap filmovima (posto bi vecina verovatno bila bulja)?
Pod jedan, tu gomile nasih festivala napokon dobijaju svoju svrhu. Znaci, najbolji od tih filmova bi se prikazali na festivalima, a najbolji medju njima bi isli u distrubuciju, a ako se neki istakne kao bas-bas najbolji, reditelj tog filma moze da udje u onu kategoriju etabliranih. Oni ciji filmovi nisu uradili nista (bili go kurac) vise ne mogu da dobijaju pare od drzave.

Ja to vidim kao jedini nacin da statsa neka nova generacija filmadzija, jer ovako tesko.