Kao što vidite, isterivačice, nakon što se Međunarodni sud pravde u Hagu tesnom većinom samoproglasio nadležnim povodom tužbe Hrvatske protiv Srbije za genocid (i to tačno na godišnjicu pada Vukovara), ponovo dođe red na Hrvate da ih mrzimo. I dok onaj-ja ne volim da vređam, ali čovek, koji je u najmanju ruku sramota za poziciju na kojoj je-Vuk Jeremić najavljuje kontratužbu, a Tadić u svojim naletima besomučnog lupetanja traži da se Hrvatska izvine Srbiji (pazite, ne Srbima u Hrvatskoj, nego direktno Srbiji !?) i kuka što se tamo na utakmicama i dalje peva Ubij, Srbina!, a što se ovde peva o klanju, silovanju dece i salati uz hrvatsko meso,a povremeno malo i pripali ambasada nema veze- jedan od gotivnijih političara sa ovih prostora & lider Samostalnih Srba demokrata u Hrvatskoj Milorad Pupovac predlaže da se formira Savet za pomirenje dve zemlje. Btw, već neko vreme pratim aktivnosti tog Pupovca i mislim da je potpuni car, a ova njegova inicijativa je (bar da ja znam) prva te vrste na teritoriji postwar SFRJ, što bi je, ako se jednog dana i ostvari,moglo učiniti istorijskom. A pogotovo ako sa sobom povuče i formiranje sličnih saveta vezanih za Bosnu i Kosovo. Mislim da su takve stvari veoma važne i da bi osim pomirenja i plana zajedničkog razvoja u budućnosti, mogle (i morale) značajno da pomognu i da se konačno jasno odredimo prema prošlosti. Jer mi se ni prema čemu iz novije, a bogami ni starije istorije, pa ni prema 12. martu (o njemu pogotovo) nismo jasno odredili. To se lepo vidi na primeru rata u Hrvatskoj. Da sad pitamo 10 slučajno izabranih građana Srbije o čemu se tamo zapravo radilo, dobili bismo bar 6-7 različitih odgovora & tumačenja. U Hrvatskoj pak dominira stav da je u pitanju bila agresija Srbije, ali već pitanje genocida, pogotovo kod intelektualnijeg i nacionalno neostrašćenijeg sveta izaziva priličnu sumnju. A tek pitanje Oluje. Elem, dok Šaper ne proceni da je Tadić dovoljno insistirao na tome kako je veliki nacionalista, pa da bi mu učestvovanje u formiranju ovakvog saveta više donelo nego uzelo glasova, evo šta ja mislim na temu.
Prvo, naravno, mislim da ni do kakvog rata nije moralo da dođe. I da nikakvi zli dusi iz prošlosti nisu izazvali rat, već isključivo zlikovci, koji su na njima insistirali zarad sopstvenih ciljeva-love i vlasti. Da je Srbija,kao Rusija ili Češka, od početka bila spremna da prihvati nezavisnost svih republika u njihovim administratrivnim granicama, pa samim tim i Hrvatske, i da se odmah okrenula ka stvaranju ekonomskog saveza, zajednice nezavisnih država ili bilo čega takvog, rata, duboko sam ubeđen, ne bi ni bilo. (kao što ga nije bilo u bivšem SSSR, a tamo je bilo još više zlih duhova, takođe iz II svetskog rata, a bogami i kasnije i ranije)Dakle, krivica za izbijanje rata nikako nije podjednaka, već je u ogromnom procentu na našoj strani.
Ako bi,međutim, uprkos svemu tome, u Hrvatskoj,posle proglašenja nezavisnosti, ipak nastao progon Srba, a ja sam siguran da ne bi, bar ne u nekim ozbiljnijim razmerama, a hrtvatska vlada se protiv toga ne bi adekvatno borila, Srbija bi, nakon što 'iscrpi diplomatska sredstva', imala pravo da vojno interveniše da zaštiti progonjene Srbe, ali samo i isključivo u tom cilju. Odmah po zauzimanju pozicija u Hrvatskoj, morala bi da pozove međunardnu mirovnu misiju, posle čijeg dolaska bi se momentalno povukla i insistirala na usvajanju mirovnog plana, koji bi zaštitio Srbe u Hrvatskoj.
Srbija to sve nije uradila, a plan Z4, koji je u potpunosti garantovao Srbima sigurnost (imali bi svoju policiju, dakle nikakvog daljeg maltretiranja ne bi moglo da bude) je glatko odbijen, a naše raznorazne snage nastavile su da divljaju i pljačkaju sve do avgusta 1995, kad su se odjednom povukle, ostavljajući nesrećne ljude, koje su navodno išli da brane, na milost i nemilost hrvatskoj vojsci.Nekoliko dana kasnije su im zabranile ulazak u Srbiju, da bi na kraju veliku većinu u kolonama i pod policijskom pratnjom sproveli na Kosovo.
Tako da teško može da se kaže da je Srbija intervenisala u Hrvatskoj da bi bilo koga zaštitila, već je pod tim izgovorom, izvršila klasičan pljačkaški i divljački pohod u organizaciji pre svega DB-a. Otud i ne čudi toliki broj kriminalaca, koji su išli tamo, a koji znamo za koga su radili svi do jednog. Deo opljačkane love je korišćen za kupovinu socijalnog mira u Srbiji, a deo je išao u privatne džepove i predstavlja prvu akumulaciju kapitala nekih danas velikih biznismena. Pritom je počinjeno mnogo ratnih zločina, ali ipak teško da bi se moglo govoriti o genocidu. Cilj je bila pre svega lova, a ne smišljeno istrebljivanje Hrvata,a i broj žrtava, kao što kaže hrvatski advokat Nubilo,ma kako to ružno zvučalo, na svu sreću nije toliki da bi se moglo očekivati da se pred sudom okvalifikuje kao genocid.
Dakle,po meni, cilj srpske agresije nije bio ni da se zaštite Srbi, niti da se istrebe Hrvati, niti da se na neki duži rok okupiraju ili prisajedine Srbiji delovi Hrvatske, već da se pljačka dokle god može i onda da se zapali. I to je ono što je Srbija i uradila i sa tim, uz naravno strašne zločine, moramo da se suočimo.
Sa druge strane, Hrvatska je, tokom rata,takođe činila mnogo zločina, a pogotovo tokom akcija Bljesak i Oluja, tokom kojih je počinjen i onaj najveći-etničko čišćenje, sa kojim će građani Hrvatske morati da se suoče,pogotovo kad, a zaista se nadam da hoće, bar vojni vinovci tog monstruoznog čina budu osuđeni u Hagu. Genocida, opet, teško da je bilo iz istih razloga.
